ПАНИКА У ПАРКУ ДЕМОКРАТИЈЕ

Познати социолог са Кембриџа Ралф Дарендорф транзицију комунистичких земаља описао је реченицом која се веома често цитира: "Земље источне Европе промениле су власт за шест дана, законе за шест месеци, институције за шест година, али ће им за промену начина мишљења и понашања њихових грађана – требати шездесет година!"

Теоретичари демократије попут Монтескијеа и Токвила одавно су наглашавали да демократско друштво не граде само закони и институционални скелет демократског уређења државе, нити облик политичког режима, већ својеврсни интелектуални режим који је заснован на демократској свести и демократским међуљудским односима.

Наравно, имплицитна теза која провирује из претходних редова је и да се транзиција не може спровести преко ноћи. Као и да се она не може спровести "одозго" – прописивањем правила. Просвећени апсолутисти (тамо где их има), додуше, убрзавају тај процес, али суштинске промене захтевају и суштинске предуслове, како економске, тако и психолошке: познавање, разумевање и прихватање нових правила и вредности.

Сетимо се, на пример, првих демократских избора почетком 1990-их. Људи су ишли на гласање (као што су то годинама раније чинили), а када су схватили да треба да бирају, онда су се опредељивали за "вожда", бирали су између Слобе и Вука, четника и партизана, рата и мира. Огроман број грађана (а, нажалост, ни припадника странака) још увек не схвата да избор између странака значи избор између различитих облика организације наших живота. Да се ради о нама, а не о њима. Међутим, из избора у изборе, гласачи су почели да увиђају вредност свог гласа и врлине могућности бирања. Слободни избори, један од темеља демократије, више никада неће моћи да буду ускраћени грађанину Србије.

С другим темељцем демократије – дисперзијом власти и узајамном контролом различитих аспеката власти – иде још увек тешко. Влада контролише Скупштину, уместо да Скупштина контролише владу, а судство никако да се искобеља из канџи партијске контроле.

Најспорије се ствари крећу у сфери развоја институција које би требало да буду независне од власти и партијских утицаја и чија је улога да регулишу специфичне области: Народна банка, Високи савет правосуђа, Републичка радиодифузна агенција, Национални савети за образовање и науку, итд. Све ове институције су замишљене као својеврсни контролори извршне власти (сем у случају Високог савета правосуђа чија је улога да заштити независност судства од извршне власти), док су оне саме – избором и реизбором – под контролом законодавног органа (Скупштине). Но, извршна власт се не предаје лако и кад год и где год то може, настоји да поменуте институције претвори у кулисе иза којих ће "права" власт спроводити своје намере.

Ситуација није једнака у свим поменутим институцијама. Најлакше и најбрже је схваћен значај независности Народне банке – искуство галопирајуће инфлације било је довољно застрашујућа поука. Међутим, у начину избора и понашању према осталим институцијама јасно је видљив мањак искуства и одсуство схватања њихове важности. Уместо да се у институције од националног значаја бирају компетентни, партијски независни и људи од дигнитета, партије су водиле битку да "угурају" највише својих послушника. Чак и у случају Националног савета за високо образовање, где је доследно поштован предлог Конференције универзитета Србије, одиграна је једна партијска "пируета", те је уместо Љубомира Маџара изабран Оскар Ковач.

Но, највећа паника, а нажалост и најуочљивији покушаји опструкције, уследили су када су неке од тих институција почеле нешто и да раде. Одлуке РРА доживеле су оркестриране нападе од стране медија а, још и више, од стране министра Којадиновића. (Небитно је да ли се слажем или не са самим одлукама: гадило ми се када је БК ТВ пљувала по Динкићу, што се некако мора санкционисати, али ми се једнако гадило и када је ТВ Пинк пљувао по професору Чупићу, само је моћ сиромашка Чупића очито знатно мања).

Као да је свима постало јасно шта ради РРА, колико је битно ко тамо седи и до које мере је важно законски дефинисати његове ингеренције – тек када је ова агенција донела своје прве одлуке!

Један од примера дезавуисања институција о којима говоримо је и сторија о отпуштеном тужиоцу Трећег београдског тужилаштва, што је одлука коју је поништио Високи савет правосуђа, да би је Републички тужилац поново потврдио. Пример можда и не би био прави да иза њега не стоје додатне чињенице: тај тужилац је ослободио Владана Батића када је против њега поднео кривичну пријаву актуелни министар правосуђа.

Нешто блажи пример (зато, јер је био неуспешан) тиче се министра за образовање и спорт. Под притиском великог броја приватних факултета који траже акредитацију, он је после конституисања Националног савета за високо образовање (по новом Закону о високом образовању једино је савет надлежан за доношење акредитација), сазвао Републички савет – тело које је престало да постоји оснивањем Националног савета – са идејом да умрлом институцијом оживи новорођене факултете. Као што рекох, покушај, срећом, није успео.

Демократија мора да се учи. Но, да ли заиста увек морамо да учимо на лошим примерима и уз негативно искуство? Старе и стабилне демократије (чак и оне о томе морају да воде рачуна!) образују своје грађане за демократију од малих ногу. Кроз школске парламенте, тинејџерске судове ("Teen Court"), кроз васпитање за поштовање процедуре и институција, кроз неговање толеранције и мултикултурализма. Време је да и ми почнемо такву врсту образовања.

Психолог, професор Филозофског факултета у Новом Саду