Анима једног фараона

После многобројних открића о фараонском Египту који је буквално изронио из пустињског песка захваљујући, најпре, Наполеоновој војно-научној експедицији, уследила су нова која су ускоро, кад је Шамполион дешифровао хијероглифе, довела до стварања нове науке – египтологије. Сви су били запањени оним што су стари Египћани иза себе оставили – храмове, осликане гробнице, пирамиде, као једно од чуда Старог света, загонетну Сфингу, у чије значење још није проникнуто.

Врхунац је било откриће недирнуте гробнице фараона Тутанкамона, а прошлог лета велелепног погребног храма краљице Хатшепсут. Али, да један фараон, који је владао пре више од три миленијума, наслути постојање појмова као што су анима и анимус – то већ превазилази све оно што досад знамо о старом Египту. Јер, материјалних доказа о величини те старе цивилизације има на сваком кораку, али нема много сачуваних писаних докумената који би нам омогућили да сазнамо више о њиховом унутарњем животу, о души.

Истраживања се и даље настављају, пошто се не зна шта скривају како пустињски песак, тако и воде Медитерана код Александрије (нажалост, нису пронађени темељи спаљене највеће библиотеке Старог света, у којој су били похрањени сви до тада познати рукописи, и то је један од разлога што Европа пре Наполеона готово да ништа није знала о култури на обалама Нила). Оно што је сачувано од рукописа још увек је недовољно да се затворе странице књиге најфасцинантније старе цивилизације.

Засад, као целовит, постоји рукопис „Књига мртвих”, како је назива данашња култура, а заправо „Књига живих” у староегипатском речнику. Откриће још неког писаног документа омогућило би да још више завиримо у душу наших предака, пошто аутор ових редова сматра да је то прва велика европска цивилизација без које не би било ни грчког чуда, а самим тим ни Европе.

(/slika2)На сву срећу, уместо папируса који брзо пропада, у Египту су коришћене и глинене плочице на којима, сем разних административних података, увек може да се пронађе и неки запис о ономе што нас занима – осећањима, веровањима, сумњама у онострани живот, као што се писар чувеног Берлинског папируса „дрзнуо” да, за то време јеретички, расправља о самоубиству. Глинене плочице, неке недавно пронађене у Тел ел Амарни, помогле су египтолозима да бар донекле проникну у време кад се у Египту догодила права друштвена и религиозна револуција. То је време владавине Ехнатона, фараона који је цео до тада изграђен монолитни систем потпуно променио уводећи само једног бога – Атона, уместо Амона, који је вековима био врховно божанство са свештенством у Теби. Једним потезом Ехнатон је све окренуо наглавачке – изградио је нову престоницу на западној обали Нила, а не на источној, како је дотад било уобичајено. Кад је завршио своје грађевинско дело (изградио је читав један нови град), почео је много више да се бави уметношћу (позната је његова чувена „Ода сунцу”) него управљањем огромним царством.

За своје кратке владавине оставио нам је још нешто, што би посебно обрадовало Јунга да је жив. Његови архетипови имали би доказ који би само могао пожелети: као што је познато, међу њима врло значајно место имају анима и анимус, „персонификације женске природе мушкарчевог несвесног и мушке природе жениног несвесног”.

Уз већ поменуту „Оду сунцу”, мање је познато да је Ехнатон више писао стихове него владао огромним царством, да се дивио уметницима и дао им пуну слободу у уметничком изражавању. Тако су нам остале многе фреске на којима је цела његова породица, насликана управо онако како физички изгледа – он ружан, са женским дојкама и куковима, насупрот лепотици Нефертити с типично мушком одважношћу. То је навело многе египтологе да сматрају да је она владар – фараон, а не генијални и ружни Ехнатон, утолико пре што није само себе прогласио за бога него и своју супругу богињом. Била је то још једна јерес која је скандализовала свештенике у Теби, али и његове најближе сараднике, јер се дрзнуо да учини нешто што ниједан фараон није учинио.

И не само то – записао је на једној глиненој плочици да су њих двоје два дела истог бога. Данас бисмо, с пуно ограда, закључили да је Ехнатон био Нефертитин анимус, а она његова наглашена анима, што је скоро три и по миленијума касније формулисао Јунг, написавши у „Развоју личности”:

„У свом примарно несвесном облику анимус је један збир спонтаних, претходно непромишљених уверења која врше моћан утицај на женин емоционални живот, док је анима слично томе састављена од осећања која утичу на мушкарчев разум и изобличавају га... Сходно томе, анимус тежи да се пројектује на `интелектуалце` и све врсте `хероја`, укључујући теноре, уметнике, спортске асове, итд.”

Да ли је могуће да је Ехнатон наслутио тај женски принцип у себи, не само физичким изгледом него целокупним својим понашањем и, сходно томе, уместо да управља моћним царством, више неговао уметност и сопствено стварање? Његова моћна анима често га је несвесно водила путевима којима не стреми мушкарац, што је било погубно по царство које је изгубило многе територије, док је Нефертитин анимус, нарочито после фараонове смрти (вероватно су га убили они што су остали без власти) више нагињао мушкарчевом несвесном (то добар истраживач може да закључи) кад се нашла сама на месту које припада мушкарцу.

Наравно, у та давна времена појмови које је у науку увео Јунг нису били тако сигурни и јасни али је невероватно какви све могу да буду путеви интуиције једног генијалног фараона и спознаја људске природе другог генија, Карла Густава Јунга, оснивача аналитичке психологије. Његова теорија архетипа као „несвесне и примарне форме” показала је још једном колико је колективно несвесно уткано у индивидуално људско.