У води и лимуновом соку

19. ФИАТ

Подгорица - Деветнаесто издање ФИАТ-а, интернационалног алтернативног позоришног фестивала, отворено је 8. септембра, на простору бивше фабрике „Радоје Дакић”, представом „На дну”  у режији Дејана Пројковског, а у извођењу македонског Народног театра из Штипа. ФИАТ који се на екс-југословенском простору сматрао Битефовим млађим братом, ове године је прешао трећу деценију постојања, али је долазило до прекида у његовом континуитету (чак је четири пута обнављан). Основан је као ФЈАТ, Фестивал југословенског алтернативног театра, који се 1991. са гашењем Југославије и сам угасио, да би 1996. године оживео као ФИАТ. Од тада се опет прекидао и обнављао, а 2013. године се устоличио у данашњем облику, под управом редитељке Ане Вукотић.

Двоипочасовна представа „На дну” играна је на идеалној локацији за ову поетско-реалистичко-филозофску драму о људском постојању, никлу на искиданим животима ликова које је Горки живописно изградио. У офуцаној, мемљивој и огромној хали напуштене фабрике „Радоје Дакић”, утврђен је сценски простор добрим делом поплављен водом. По њему актери, изубијани животом, гацају, саплићу се и тетурају, пречесто пометени озбиљним количинама попијеног алкохола. Око централног простора потопљеног водом, начичкани су апарати за домаћинство, на пример изанђали шпорет одакле често куља дим, излупане столице и кревети, али и кавези са живим птичуринама. Оне изводе свој перформанс, често се међусобно ћушкају, кидају једне другој перје, што битно доприноси веродостојности атмосфере представе која се стилски може одредити као стилизовано натуралистичка.

На тематском нивоу су наглашене расправе о Богу, вери у освајање достојанственијих живота, неуништивој тежњи људског бића ка нечем вишем. Шта је човек, често се питају ликови сломљени бедом. Биће осуђено на патњу у којој треба да разуме смисао себе, ако прихватимо идеје Горког и Пројковског. У таквим токовима мисли, сећамо се речи Анатола Франса који је писао да је у животу нажалост тако, трње добијају живи, а руже мртви.

Игра македонског ансамбла је физички наглашена и истовремено веома захтевна, колективна, међусобно сагласна. Глумци се тотално огољавају, телесно и емотивно, понекада зачињавајући наступе гротескним аромама које повремено води разгаљујућа музика, у контрасту са преовлађујућим чемером бесперспективности. Може се рећи да је тај контраст одраз ауторског погледа на свет. Упркос сталном грцању у муљу, мора се живети, односно (метафорички) пливати, како актери сликовито приказују у упечатљивој финалној сцени ове изузетне представе која је експлозивно отворила ФИАТ, што је публика поздравила дугим стојећим овацијама.

Друго вече фестивала је у просторијама књижаре „Карвер” играна „Битка на Неретви” загребачке уметничке групе „Бацачи сјенки”, одлично познате Битефовој публици. Настала према концепту и у режији Бориса Бакала, представа има састојке предавања-перформанса који су уткани у густо, сложено сценско ткиво. Полазећи од разговора о продукцијским детаљима из Булајићевог филма „Битка на Неретви”, извођачи Борис Бакал и Лео Вукелић расклапају и склапају коцкице приватне и јавне историје. Чепркају по прашњавим сећањима на Југославију, Титове пионире, химну „Хеј Словени”, успехе југословенских спортиста. У мрежи фикције и стварности, истина и лажи, предавања и напете драмске игре, аудио и видео снимака, углављени између столова, књига и редова гледалаца који их опкољавају, аутори отварају мноштво друштвено-политички врућих тема.

Игра је ауторефлексивна и форумска, понекада има облик пробе, а понекада усваја форму перформанса изразите физичке захтевности. На пример, на почетку и на крају актери цеде у своје очи лимунов сок који им просипа сузе, излажу се стварној телесној патњи, симболички се ослепљавају, можда зато да не би видели овај свет, у рушевинама људскости. Или је осујећење материјалног вида шамански пут до духовне спознаје, налик краљу Лиру који истински прогледа тек када физички ослепи. Као у ранијој представи „Бацача сјенки”, „Еx-позиција”, играној на 41. Битефу, и овде је инспиративно метафорички постављен однос између метафизичког и физичког, у потрази за дубинским разумевањем нашег света.