Славко Штимац – добрица за сва времена

Лесковац – Улога Славка Штимца у филму Срђе Пенезића „Име: Добрица, презиме: непознато”, који је у уторак имао европску премијеру у Лесковцу, одмах после фестивала у Монтреалу, још једна је потврда његове карактерне особине – добрица. И прослављени глумац Предраг Мики Манојловић, који је у сали Народног позоришта свечано отворио Девети интернационални фестивал филмске режије „Лајф”, честитајући Славку на специјалном признању „Живојин Жика Павловић“ за афирмацију српског филма у свету, истакао је доброћудну појаву Славка Штимца.

– Честитам ти на награди, на твом феномену који је за мене одувек био необјашњив. Због тога што камера која уме тако добро и тако неугодно да открива у човеку, у теби откриje оно што је најбоље и што је најлепше – твоју људскост и твој садржај – рекао је Мики Манојловић.

– Велика ми је част ова награда. Не треба да подсећам чије име носи. Велики сам поштовалац лика и дела Жике Павловића, тако да ми ово признање, које је дошло од људи из бранше, јако импонује – рекао је Славко Штимац, глумац који није одабрао филм, већ обрнуто – филм је одабрао њега, што он и потврђује у разговору с новинарима.

Подсећа на своје почетке давне 1972. године када је екипа филма „Вук самотњак” дошла у његову школу да тражи децу за филм. Имао је једанаест година.

– Није била у питању аудиција. Гледали су децу, разговарали с њима, тако да није било никаквих припрема. Зашто ово кажем? Зато што ја нисам био ни у каквим драмским групама, нити сам био посебно заинтересован за то. Ето, чудан стицај околности је хтео да наставим да снимам филм за филмом и да останем у овом послу – каже омиљени глумац који је остварио педесетак улога на филму.

Открива да филм „Добрица”, чији је поднаслов „Бајка за одрасле”, говори о људској доброти, о томе како би у ствари могло лепо да се живи када би људи били добри.

– Моћ филма у томе је велика, као и сваког човека понаособ. Како оно кажу –добро се добрим враћа. Ако си добар, негде ће ти добро бити враћено. Исто важи и за супротно. Мало људи ме лично познаје, доживљавају ме на основу улога. Ја се трудим да будем што бољи, не знам колико у томе успевам. Има много препрека на том путу – сматра Штимац.

На питање колико је сада теже снимати филм у односу на нека ранија времена, одговара:

– Слично се то увек радило. Сви филмови раде се на исти начин. Кад уђете у биоскоп не размишљате о томе како је филм рађен, да ли је било муке, да ли се радило дуго или кратко. На исти начин се свуда у свету раде филмови. Сви раде истим средствима. За добар филм није пресудно колико имате новца, већ идеја, ако имате шта да кажете. То је оно што чини филм добрим или лошим. Живот глумаца није тако лагодан, као што људи мисле, а није лако ни бити јавна личност. Ја волим да живим дискретно, да имам свој живот, нису све ствари за јавност. Славко Штимац је, иначе, сарадник Срђе Пенезића на сценарију „Добрице”.

Занимљив је и његов став према идеји о повезивању кинематографија бивших југословенских република.

– Ми то подржавамо. Кинематографије су већ повезане. Последњих година увек се раде те мањинске копродукције између Београда, Загреба, Љубљане, Скопља и осталих. Немојте да заборавите да је то заједнички културни промотор који је постојао много пре распада земље. Има више од двадесет милиона људи који говоре истим језиком на овим просторима. Смисао је и уметнички и економски и комерцијални.

На крају открива да се ускоро у Македонији очекује премијера још једног филма у којем игра. Реч је о остварењу „Златна петорка” Горана Тренчовског, који ће први пут бити приказан у Битољу на фестивалу „Браћа Манаки”, потом у Скопљу и у Струмици.

– То је прича о четворици младића и једној девојци, о послератном периоду у Струмици. Ја играм један лик, али нисам један од тих младића – наводи Славко Штимац.