Чекам да жута торба крене на пут без мене

Владан Стаменковић, песник, преводилац, члан Савеза књижевника Пољске. и Удружења књижевника Србије, добитник осам награда за песме на пољском и српском, аутор антологије савремене пољске поезије „Шест пољских песника” (Београд 2001), преводилац је и књиге Светог владике Николаја Велимировића „Мисионарска писма” (Хајнувка 2012), и многих других...

Током пет дана, колико су трајали 53. међународни сусрети писаца у Београду, песници из различитих земаља и њихове колеге домаћини, читали су песме публици у нашем главном граду и у другим градовима Србије. Како сте се Ви, као један од главних гостију, осећали?

Лепо је бити код куће, међу својима, па и када је у питању онај који пише. У свакој, па и у песничкој заједници постоји известан ниво јединства, нешто око чега се окупљамо, без обзира на све постојеће разлике: умеће, тематику, форму, језик, па и националну припадност. Разлике су оно што нас спаја и, као у свакодневном животу, допуњује.

Међународни сусрети писаца у Београду, као и сваки сличан скуп било где у свету, прилика су да се обнови генетски материјал стваралаштва. Слушајући друге песнике, ма колико себе свесно или несвесно идеализовали, имамо прилику да упијамо те различитости и захваљујући томе да сазревамо као творци писане речи. Дата нам је прилика, али само од нас зависи да ли ћемо је искористити на прави начин.

Култура, чега смо све свеснији, одавно се налази у дефанзиви. Тај процес је започео у тренутку када је човек у нама прешао у дефанзиву, када смо безлични идеал доброте заменили идеалима богатства и лепоте. Нажалост, тај процес убрзава. Довољно је да упалимо телевизор и прелистамо дневну штампу. Плашим се да поверујем у то да смо такви какви смо постали захваљујући еволуцији, јер посматрајући оно што сами чинимо, а што је почело да урушава наше животе, уместо да их усавршава у духу хуманизма, прети нам постепен повратак на ниво за који би и мајмун био поприлично разумно биће.

Која је онда улога песника?

Управо због тога би песник требало да буде борац. Борац који је пре тридесетак година осавременио своје оружје и перо заменио тастатуром, али циљ не. У тој књижевној и песничкој борби циљ није победа. Није циљ дати коначан и једини истинит одговор већ поставити питања, подсетити на нешто што је одавно гурнуто у заборав, упозорити. Тај циљ у први план истиче ангажовану поезију. То је поезија помоћу које песник не говори у лично име већ у име више људи, па чак и свих нас. Сетимо се молитве „Оче наш” и биће нам јасно због чега је важно и на тај начин супротставити се данас све присутнијем егоизму.

Поезија у данашње време нигде, па ни у Пољској, није на цени. Нажалост, времена у којима поезија засигурно има својих пет минута су турбулентна, револуционарна, слободарска времена. Тада поезија због своје могуће кратке форме и способности да помоћу мале количине слова изрази много тога постаје пожељна, добија своју употребну вредност и ширу публику. Сетимо се да из школских клупа најбоље памтимо песме о ратовима и страдањима.

Како је на Вас утицао живот у Пољској?

У Пољској ме је дочекао словенски језик, језик који раније нисам познавао, али који сам релативно лако савладао. Био сам тада студент Филолошког факултета на Београдском универзитету, а као трећа генерација лингвиста у породици нисам ни смео себи да дозволим да буде другачије. Пред очима ми је од првог дана био пољски орден Polonia Restituta којим је мој деда др Миливој Павловић одликован пред почетак Другог светског рата за заслуге на пољу лингвистике, али и прича о томе да је током Великог рата, у којем је рањен, био заљубљен у једну пољску болничарку.

Обрео сам се у Пољској као млад човек, али већ довољно формирана личност, што ми је помогло да нити које су се иза мене растегле на хиљаду километара од Београда никада не буду прекинуте, да не обрасту другим, севернијим растињем и угуше осећај припадности, како овом народу, тако и његовој култури. Трудим се да, мада то није нимало лако, код својих синова у темеље уградим елементе традиционалног и националног. Тек након више година проведених далеко од куће схватио сам да је човек који борави у страном окружењу много подложнији променама своје свести, начина размишљања и понашања уколико на првом месту заштиту, а онда и одбрамбени механизам не пронађе у развоју духовне сфере свога живота.

На који начин Пољаци виде нашу историју и културу?

Пољска култура је култура једног великог народа која се као и у нашем случају развијала под утицајем доминантног окружења, што не значи да није и она у неким историјским периодима слично поступала. Пољацима је и дан-данас тешко да схвате зашто смо се крваво распали као земља. За њих смо били идеал социјализма, идеологије чијег су се наслеђа они у великој мери ратосиљали током периода тзв. транзиције. Имам утисак да ми, и поред свега што смо доживели током Другог светског рата, после „проређивања” националног корпуса од стране победника у идеолошком сукобу, периода испирања из памћења свега оног чиме смо се дичили до 1945, ни после распада те идеолошке државе не успевамо да се ослободимо иза ње преосталих окова. Као да је нама овладао детињи страх да признамо грешку. Истина је да је и поезији потребна катарза. Многи су српски песници били послушници тог антисрпског режима, многи су писали хвалоспеве вођи и партији. Пољска поезија је у доба комунизма преживљавала истоветне процесе. Пољски филозоф, драматург и песник Бохдан Урбанковски посветио је једну своју књигу, под насловом „Црвена миса”, тој теми. Мислим да је и нама, и нашој поезији таква публикација преко потребна.

Навршава се 25 година од када је једна жута путна торба у мојој пратњи напустила Београд. Сутра ћу опет поћи с њом пут аеродрома, мада нерадо. Све ми се чини да ће ме, тако се бар надам, неком другом приликом заборавити и отићи сама, па макар било то тек за наредних двадесет пет година.