Плачите кад вам је тешко

Крагујевац – Сваке године психијатру се обрати око 18.500 Крагујевчана, кажу статистички подаци. Шта мучи те људе, због чега пате? И колико је оних који не затраже помоћ лекара, а нешто их разједа? Могу ли се сами изборити са проблемима, стресом и депресијом, или им је потребна помоћ лекара, стручних лица?

Какво је психичко здравље Крагујевчана?, питали смо психијатра Сузану Перовић, донедавно директорку Завода за збрињавање одраслих лица „Мале пчелице”, а сада председницу Управног одбора недавно формираног Удружења особа са менталним сметњама „Луна”.

– Ако се сваке године психијатру обрати 18.500 људи, то значи да сваки десети становник овог града има неку психијатријску дијагнозу. Од тешких болести, попут шизофреније, болује нешто више од 920 Крагујевчана, остали, углавном, имају неки депресивни поремећај. Овде људи не виде будућност, више ни у шта нису сигурни, а воља за животом је као енергија, и она се временом истроши. Стручно речено, живимо у пролонгираном стресу. То значи да неке егзистенцијалне проблеме не можемо годинама да решимо. Две трећине наших пацијената су жене, оне су спремније за разговор, а мушкарци, што је одлика нашег менталитета, покушавају сами да се изборе са оним што их мучи, па често одлазе у алкохолизам. Забрињавајуће је што међу онима који нам се обраћају има све више младих. Како помоћи некоме ко је завршио факултет, а не може нигде да се запосли, да покаже шта зна, да се професионално оствари – питање је које наша саговорница и себи често поставља када се, како каже, суочи са оним кога „разједа осећај кривице, а објективно није крив”.

У „Луни”, коју је финансијски и саветодавно помогла Асоцијација „Трентино” из истоименог италијанског града, ради шесторо стручних лица: два психијатра, и по један социјални радник, психолог, медицинска сестра и медицински техничар. Сви су, истовремено, запослени у Саветовалишту за ментално здравље при овдашњем Дому здравља. Црпе искуство стечено у Италији, где су били на обуци.

У Италији одавно нема установа затвореног типа за смештај особа са психичким проблемима. Тако нешто сугерише и наш правилник о збрињавању лица са душевним поремећајима из 2013, али је питање да ли тај модел може да заживи у Србији и кад, имајући у виду расположиву медицинску инфраструктуру и финансијску ситуацију.

– Наш правилник то сугерише, али се не каже до када то треба да се уради, ни како. У Италији пацијент одлежи два-три дана у болници, а онда се шаље у неки центар где о њему брине екипа стручњака. По том принципу радимо и ми у „Луни”. Пацијенти са психијатрије долазе на контролу код свог лекара једном месечно, али шта се дешава у међувремену? Ми знамо све о корисницима наших услуга, где, како и са ким живе. Они увек могу да дођу код нас, да позову телефоном. Оформили смо неколико радионица, психо-социјалну, креативну, сликарску, а у плану је покретање новинарске, глумачке и музичке. Друштвена активност и радна активација су изузетно важни сегменти терапије. „Луна” је само један међукорак ка формирању крагујевачког центра за бригу о особама са менталним сметњама – објашњава Перовићева.

Трагичан догађај у породици, смрт детета, развод, све су то узроци озбиљних душевних поремећаја, објашњава наша саговорница, наводећи да се тим „традиционалним окидачима стреса” последњих година придружио још један – губитак посла.

Када човек у педесет и некој остане без посла, то је озбиљан проблем. На ново радно место, у нашим околностима, тешко да може да рачуна, губи пријатеље, а потом и самопоштовање и самопоуздање. То су делови душе које покушавамо да лечимо. А један обичан, пријатељски разговор понекад може да буде делотворнији од лека. Људи се током разговора често расплачу, а ја кажем да је то добро. Треба плакати кад вам је тешко, препоручује наша саговорница, наглашавајући да „искрен разговор јача одбрамбене механизме и улива нову животну енергију”.

Иако човек мора да научи да хода сам, помоћ психијатра је често неопходна, каже Перовић на крају нашег разговора, уз напомену да понекад није безазлено ни то што смо престали да разговарамо са партнером уз јутарњу кафу.