Шпијун кога су заволели

Хотелска соба у Хонг Конгу. Улазна врата добро ушушкана јастуцима. Мобилни телофони у затвореној микроталасној рерни. Укључује се камера документаристкиње Лауре Поитрас. Ту је и независни новинар Глен Гринвалд. А пред њима он. Едвард Џ. Сноуден, тај тихи и скроман младић. И једина и последња шанса да се свету преко британског „Гардијана” открије истина, пре него што Сноуден нестане...

Ово су само неки од детаља из уводних сцена дугометражног играног филма „Сноуден” Оливера Стоуна. Тог часно урађеног, добро изоштреног иако помало суздржаног портрета најславнијег „звиждача”, уједно и најтраженијег бегунца на свету. Човека којем је савест наложила да упозори свет да његова вољена земља барата програмом за глобални надзор од којег нема бекства. Бившег маринца, експерта за компјутерско програмирање, некадашњег шпијунског запосленика у ЦИА и аналитичара у америчкој Агенцији за националну безбедност (НСА). Младића који је свету отворио очи и у тој једној ноћи затворио врата својој будућности, јер је његово откриће добило третман највећег цурења података у историји САД...

И зато у овом Стоуновом филму не тражите Џејсона Борна или Џејмса Бонда, јер Сноуден није из те филмске „фиоке”. Ово је истинита прича којој је филмски аутор приступио брижно и пажљиво, разбијајући табуе тајанствености, али и поштујући Сноуденове жеље о безбедности појединаца и заштити оних најосетљивијих података. Баш као што су то својевремено учинили и „Гардијан” и Лаура Поитрас у свом, Оскаром награђеном, документарном филму „Грађанин 4” („Citezentfour”).

Издајник или херој? Управо на то питање, уз максимално могућу непристрасност, одговара Стоунов филм који уз биографско портретисање главног актера, као филмска целина, представља и частан запис збуњујућег времена у којем живимо. Времена у којем је моћ Великог брата нарасла до неслућених висина, отирући са рамена и последње мрвице морала и права на приватност и људску слободу.

Оливер Стоун је мајстор за брзу филмску реакцију на актуелну тему. Сетите се само његових филмова „Трговински центар” (реакција на 11. сптембар), „W” (провокативна карикатура Џорџа Буша млађег и лажи с којима је правдан рат у Ираку) или „Волстрит: Новац никада не спава” (предвиђање пропасти берзе).

И „Сноуден” је од те врсте такозваног актуелно-историјског филмског (под)жанра кроз који Оливер Стоун рефлектује стварност. С тим што је „Сноуден”, иако играни филм, конципиран као документаристичка драма с чиме је обезбеђена додатна аутентичност, а истинитост се не ставља под сумњу. Делим мишљење са свима онима који сматрају да је ово и Стоунова најчвршће постављена политичка драма још од његовог филма „Никсон” (1995).

Оно са чиме Стоун са својим најновијим филмом завређује додатно поштовање јесте начин на који он употребљава фикцију зарад неопходне драматизације радње и ликова. Он вешто изврће и избегава уобичајене жанровске обрасце шпијунско-политичког филма, али и обрасце документаристичког интервјуа истините личности која се може назвати и контроверном.

Он се теми посвећује готово на новинарско-истраживачки начин. То чини држећи се, као сценаристичких предложака, књига „Досије Сноуден: Инсајдерска прича о најтраженијем бегунцу на свету” Лука Хардинга и „Време Октопуса” Сноуденовог московског адвоката Анатолија Кучерена. Али, и оног што је из личних сусрета са Сноуденом у Москви сазнао (а било их је девет, како је то недавно у интервјуу за „Политику” потврдио Оливер Стоун). О могућностима компјуетрских технологија, техничко-технолошким изразима и наравно, о Сноуденовом односу са дугогодишњом девојком Линдзи.

Кроз тај однос се заправо и прелама читава ова филмско-драматуршки смирена и добро одмерена политичка драма, у којем Сноудена врхунски уверљиво игра Џозеф Гордон Левит, а Линдзи отелотворује глумица Шејлин Вудли. Левит је као Сноуден морално строг и принципијелан младић благе нарави. Патриота, рекло би се чак конзервативни паметњаковић и „штребер” који има жарку жељу да посвети живот одбрани своје земље. Прво и неуспешно као маринац, а после и као један од „ратника” у сајбер простору...

Додатни магнетизам својој улози Џозеф Гордон Левит обезбеђује и тиме што је и до крајње уверљивости „скинуо” и Сноуденов глас, осим што нас је својом глумачком изведбом убедио у то какав је заиста Едуард Џ. Сноуден, кога и лично видимо на крају филма. Стоун га интервјуише у Москви, у азилу, и тако наговештава да ова филмска прича заправо нема крај.

Не види се крај ни ономе што је излетело из Пандорине кутије коју је отворио Сноуден проговоривши најгласније могуће о постојању глобалног надзора. Ту се негде и крије и главна порука овог Стоуновог филма из којег се о Сноудену сазнаје више него што смо до сада знали о шпијунима иза компјутерских екрана.

И зато овај филм не треба прескочити у биоскопу. Погледајте га и због тога да не би наседали на приче које до вас стижу преко океана. О томе како је ово типична „Стоунова левичарско-завереничка пропаганда”. Са тим се никако не бих сложила. Верујем, ни ви.