Избори и поруке

Губитници избора нашли су се у чуду сазнавши да су гласачи остали неми на оптужбе за криминал и корупцију против власти у Бањалуци, у шта су се у изборној трци опозиционари уздали – рачунајући на бес осиромашених грађана. Али су се изненађеним нашли и победници, који су пут до победе у освајању две трећине општина градили Додиковом националном борбом, а добар резултат који „нису очекивали“ славодобитно им је послужио као још један доказ исправног националног курса.

Дуго су се копали ровови, утабавале стазе митинга и контрамитинга, шиљиле оловке за разне национално осетљиве апелације пред морално и професионално упитним судовима у ишчекивању 2. октобра, када се белодано испоставило да је Додикова формула потопила друге, не само у РС. У земљи незадовољних грађана, незапослености, лоше економије и велике задужености, бирачи су ојачали Додика који се још раније вештије заогрнуо заставом Републике Српске, а Младена Босића и остатак опозиције гурнуо у загрљај Сарајева и неомиљених странаца који Србе увек за нешто криве или од њих нешто траже. Слабу су вајду грађани видели од олако изречених оптужби опозиције из сарајевских фотеља, а кад су посумњали да их у томе у слово прате и разне организације које ретко изусте пуно име Републике, пало је у воду све што су о тешком животу причали, ма колико то бирачи на својој кожи осећали.

Резултати избора су показали да грађани по листи приоритета глас дају оном ко се страсније бори за Српску, а посебно ако у томе игра на карту тешњих веза са Србијом. Представивши себе као заштитника Српства са подршком Београда и СПЦ, а опозицију као групу која тамо нешто сумњиво ради са Сарајевом, Додик је потпуно скрајнуо оптужбе о корупцији. Да би и вајкање опозиције у вези са референдумом о Дану РС искористио као поклон за предизборни финиш, потврдивши да свака политичка борба која у приоритету нема јачање Српске и блискост са Београдом као центром Српства тешко може убележити успех.

Грађани јесу резоновали другачије од опозиционара, али порука бирача из Српске да у друштвеном престројавању нису спремни ни на зрно сумње у погледу скупо плаћене аутономије једнако може бити корисна лекција опозицији за будућност, онима који изван граница БиХ праве планове, колико и партијама из Федерације БиХ, које су биле с ону страну национално-политичког рова. Бакир Изетбеговић као синоним за националну опасност по Србе, иако релативни победник у другом делу БиХ, ипак је приметно утањио резултат. Јасна је то порука да је грађанима Српске доста слаткоречивости и дипломатских осмеха у понуди функционалне БиХ иза којих су сирови апетити за још понеком надлежношћу, али и да су и грађани бошњачко-хрватског дела уморни од бесмисленог обрачуна са Србима, од чега су досад једину вајду имали најгласнији бошњачки политички протагонисти, који су овог пута остали нешто краћих рукава.