Зов испрекидане беле линије

Предуги останак на једном месту негде дубоко у нама неминовно изазива осећај као да под стопалима почиње – да нам расте трава. То је тренутак када постајемо свесни да је време за покрет, за путовање, тражење нових простора, људи, сензација, нове љубави, нове слободе... Време да кренемо у промену сопственог живота, ма каква та промена била. То је онај зов испрекидане беле линије, исцртане на тамној површини асфалта, који води – у недоглед...

Путовање, прецизније – лутање, једна је од најчешћих тема у америчкој музици. Без обзира на то да ли су је певали ствараоци блуза, кантрија или рокенрола. Ништа необично, јер велику земљу са друге стране океана градили су управо пустолови, људи које „није држало место”, бегунци од самих себе... Уосталом, само они које код куће нико није чекао могли су још од времена Колумба олако да се одлуче на погибељно путовање преко Атлантика, тaмо негде далеко, где нису ни знали шта ће угледати у тренутку када се са главне катарке брода зачује усклик – „Копно!”

Прво ступање ногом на тло „нове земље” захтевало је и други корак, и трећи. Битке са домороцима и отимање њихових вековних станишта, изградња првих насеља, мукотрпно стварање нове државе што је само по себи претпостављало премештање великог броја људи са једне географске ширине на другу, а потом и њено коначно уједињење уз много проливене крви... уследили су касније.

Са друге стране и сама величина земље – континента просто позива на лутање. Поготово данас, када је и технологија увелико одрадила свој део посла: путеви су бесконачни и добри, возови и аутомобили све безбеднији (летење авионом није путовање, већ само премештање с краја на крај света), мотоцикли све издржљивији, а мале бензинске пумпе и успутне постају скоро идеално распоређене. Па ко се онда не би упутио у непознато...

А за решеност да се седне на мотоцикл, притегне кожна јакна, стави кацига на главу и нехајно одмахне руком на поздрав мало је потребно. Како неко рече, за такав корак и није тешко пронаћи посебан разлог: просечан Американац у души је луталица. Такви су му корени. А и сваки одлазак додатна је прилика да се боље сагледа место са којег се кренуло у ново и непознато, да му се процене све мане и врлине, и да се крене у потрагу за бољим.

Управо тако у композицији „Време за одлазак” (Time To Move On) размишља Том Пети, певач, композитор и гитариста, вођа групе „Хартбрејкерс”: „Време је да се некуда денем, време је за покрет. Шта ли све лежи преда мном, не могу ни да претпоставим. Али, доле, под мојим стопалима, трава већ увелико расте...”

Јер како рече и Стивен Тајлер из групе „Аеросмит”: „Наше наде и снови, тамо су негде...”

А њих није могуће ухватити стајањем на једном месту и чекањем да нам сами приђу. Слобода коју пружају несагледиви простор, путовање кроз њега и стизање тамо где те нико не познаје, мамац су којем мало ко може да одоли. У једном тренутку авантура може да изгледа заморна, а њен циљ изгубљен у измаглици даљине, али сумња која се на тренутак јавља никада није довољно снажна да би надјачала унутрашњу потребу за савладавањем бескраја. Јер сви ми на овој планети, у суштини, само смо вечити путници.