Zov isprekidane bele linije

Predugi ostanak na jednom mestu negde duboko u nama neminovno izaziva osećaj kao da pod stopalima počinje – da nam raste trava. To je trenutak kada postajemo svesni da je vreme za pokret, za putovanje, traženje novih prostora, ljudi, senzacija, nove ljubavi, nove slobode... Vreme da krenemo u promenu sopstvenog života, ma kakva ta promena bila. To je onaj zov isprekidane bele linije, iscrtane na tamnoj površini asfalta, koji vodi – u nedogled...

Putovanje, preciznije – lutanje, jedna je od najčešćih tema u američkoj muzici. Bez obzira na to da li su je pevali stvaraoci bluza, kantrija ili rokenrola. Ništa neobično, jer veliku zemlju sa druge strane okeana gradili su upravo pustolovi, ljudi koje „nije držalo mesto”, begunci od samih sebe... Uostalom, samo oni koje kod kuće niko nije čekao mogli su još od vremena Kolumba olako da se odluče na pogibeljno putovanje preko Atlantika, tamo negde daleko, gde nisu ni znali šta će ugledati u trenutku kada se sa glavne katarke broda začuje usklik – „Kopno!”

Prvo stupanje nogom na tlo „nove zemlje” zahtevalo je i drugi korak, i treći. Bitke sa domorocima i otimanje njihovih vekovnih staništa, izgradnja prvih naselja, mukotrpno stvaranje nove države što je samo po sebi pretpostavljalo premeštanje velikog broja ljudi sa jedne geografske širine na drugu, a potom i njeno konačno ujedinjenje uz mnogo prolivene krvi... usledili su kasnije.

Sa druge strane i sama veličina zemlje – kontinenta prosto poziva na lutanje. Pogotovo danas, kada je i tehnologija uveliko odradila svoj deo posla: putevi su beskonačni i dobri, vozovi i automobili sve bezbedniji (letenje avionom nije putovanje, već samo premeštanje s kraja na kraj sveta), motocikli sve izdržljiviji, a male benzinske pumpe i usputne postaju skoro idealno raspoređene. Pa ko se onda ne bi uputio u nepoznato...

A za rešenost da se sedne na motocikl, pritegne kožna jakna, stavi kaciga na glavu i nehajno odmahne rukom na pozdrav malo je potrebno. Kako neko reče, za takav korak i nije teško pronaći poseban razlog: prosečan Amerikanac u duši je lutalica. Takvi su mu koreni. A i svaki odlazak dodatna je prilika da se bolje sagleda mesto sa kojeg se krenulo u novo i nepoznato, da mu se procene sve mane i vrline, i da se krene u potragu za boljim.

Upravo tako u kompoziciji „Vreme za odlazak” (Time To Move On) razmišlja Tom Peti, pevač, kompozitor i gitarista, vođa grupe „Hartbrejkers”: „Vreme je da se nekuda denem, vreme je za pokret. Šta li sve leži preda mnom, ne mogu ni da pretpostavim. Ali, dole, pod mojim stopalima, trava već uveliko raste...”

Jer kako reče i Stiven Tajler iz grupe „Aerosmit”: „Naše nade i snovi, tamo su negde...”

A njih nije moguće uhvatiti stajanjem na jednom mestu i čekanjem da nam sami priđu. Sloboda koju pružaju nesagledivi prostor, putovanje kroz njega i stizanje tamo gde te niko ne poznaje, mamac su kojem malo ko može da odoli. U jednom trenutku avantura može da izgleda zamorna, a njen cilj izgubljen u izmaglici daljine, ali sumnja koja se na trenutak javlja nikada nije dovoljno snažna da bi nadjačala unutrašnju potrebu za savladavanjem beskraja. Jer svi mi na ovoj planeti, u suštini, samo smo večiti putnici.