Жалбени процес

Сведоци смо писања или телефонирања Бриселу кад год нешто зашкрипи у регионалним односима или када нама неко дато обећање није испуњено. Примера је небројано. Реакција Брисела се очекује када дође до ескалације реторике пред хрватске или наше изборе, кад неко спомене рат, кад је неком нашем званичнику забрањен улазак на Косово и Метохију, кад треба спровести Бриселске споразуме. И тако у недоглед.

Брисел смо у Србији поставили као осу свог спољнополитичког делања, али и штитник изговора унутрашње политике и неагилности. Србија се поставља као мала земља, што и јесте, која се тужи пред великим братом, познатим у нашем народу као Брисел. Свакако да смо као мала земља значајно условљени великима и моћнијима, али вапаји треба да буду чувани и прикладно и дипломатски коришћени. Зашто су онда они толико учестали последњих месеци? Има неколико објашњења. Једно је развијени поданички менталитет мале нације, који нас тера да се увек обратимо великом брату надајући се да ће се он довести у ред или, са два позива, поправити регионалне односе. Та потреба да се уместо у сопственом дипломатском делању траже решења у изјавама нижих и виших службеника Европске уније такође се може назвати пожељним сензационализмом. Тих неколико често немуштих реченица одговора штампа може да цитира данима наводећи шта је Брисел одговорио и како наши званичници жалопоје о томе како их нико не разуме, али ето Влада ради све што може у датим могућностима.

Службеници и званичници Европске уније се тренутно суочавају с највећом и најдубљом кризом европског пројекта, још од настанка. Поред покушаја да се реши мигрантска криза, која и даље доноси хиљаде људи на италијанске и грчке обале, да се укроте националистичке струје диљем Европе, да се смири криза евра, испреговара британски излазак, Брисел је такође заузет својим свакодневним послом, усвајањем различитих правних аката. Балканске константне кризе у регионалним политичким напрслим односима и одговарање на питања, која су постављана зарад мира унутар државе, нису врхунски приоритет. Процес проширења и отварања поглавља је тренутно одржавање привида скорашњег приступа Србије Европској унији, за коју ни не знамо у каквом ће облику постојати. Наши политичари то врло добро и знају. Било би неозбиљно од њих када не би били свесни таквог развоја ситуације. Дакле, ми правимо свакодневне уступке зарад процеса, за који баш не знамо куда води. А када ти уступци не буду ваљано награђени, онда креће жалбени процес.

Но, Брисел је за такав наш однос и сам крив. Поред улоге Запада у распаду Југославије, земље региона су увек биле третиране као недорасле самосталном функционисању. Скорашње ситуације призивања рата и вређања целих народа указују да је Брисел делимично био и у праву. Регионални политичари или нису дорасли државништву или се ослањају на то да какав год пламен да запале, неко из Брисела ће бити вољан да га угаси. Ако није Брисел ту, онда идемо у Берлин, а ако не Берлин, ко је следећи на списку?

Али одговор лежи у Србији, која је увек била условљавана од ЕУ и САД посредно. Ако не урадите А, нећете добити Б. У таквој атмосфери створила се корелација подређености у којој се за свако испоручено А, аутоматски очекује Б. Као да нико за 16 година условљавања Брисела није научио да није баш све као што је написано и обећано, и да има разних интересних група широм ЕУ и у Бриселу, које лобирају за Србију или против ње.

Ваљало би добро промислити осе делања и имати много агилнију и бројнију дипломатију, а мање отворених писама и политичког маркетинга. Ако користимо медије и отворена писма, користимо их на међународном нивоу паметном и усмереном медијском комуникацијом. Домаћи медијски вапаји имају домаћу сврху, а међународни међународну, ако су стварни, истинити и сврсисходни. Србија није јуче настала, нити ће сутра нестати и не би смела да зависи од медијских уздаха.

Политиколог, консултант за политике ЕУ