Папа спрема указ о животној средини

Опет су се на нашу невеселу свакодневицу, сурвале суморне слике града и великих поплава подсећајући нас на прошлогодишње мајске потопе. И док је ова елементарна непогода захватила мање подручје од прошлогодишњих, поново се намеће питање како да одговоримо на још један изазов 21. века: климатске промене.

Светске владе преговарају већ деценијама како цело човечанство може да одговори на овај изазов. Папа Фрањо спрема и папски указ о животној средини и одрживом развоју, којим жели да утиче на милионе верника и њихова размишљања о овом проблему. Развијене земље, које су и биле највећи загађивачи желе да се земље у развоју одрекну угља као покретача њихове економије. Са друге стране, земље у развоју сматрају да имају права на једнаке развојне шансе. Западно потрошачко друштво, чије се понашање сада пресликава на економије у успону, један је од главних покретача глобалног загревања.

Климатске промене се углавном односе на глобално загревање услед високих емисија штетних гасова. Они остају у атмосфери и загревају планету, узрокујући промене климе које се манифестују на различите начине. Када се сваког пролећа жалимо како је лето прерано стигло, и како је оно право пролеће готово и нестало, када делови Србије постану призори поплава библијских размера то су само неке од последица климатских промена. А одакле долазе сви ти гасови који загревају атмосферу?

Када купите једну кошуљу произведену у Кини јер је јефтинија допринели сте мало глобалном загревању. Фабрике у Кини (и не само у Кини) раде дан и ноћ како би задовољиле наше потрошачке страсти. У том процесу користе струју, која се добија сагоревањем угља (које је најпрљавије гориво), како би се осветлиле фабрике. Додатна енергија се сагорева приликом транспорта бродом, па возом или шлеперима до Београда. Та једна кошуља је можда јефтина за ваш џеп, али има много веће последице. Сваки пут када упалите аутомобил уместо да се прошетате до продавнице, иста је прича.

Техничка решења о томе како смањити емисије како би се климатске промене успориле и зауставиле можемо оставити стручњацима, који о томе дебатују даноноћно. Оно што је кључно и од чега ће успех било ког техничког решења зависити, јесте учешће сваког од нас. Климатске промене нису мит. Претерана потрошња, беспотребне вожње аутомобилима, упаљене сијалице по напуштању собе су само део проблема. Потребна је много шира и свеобухватнија промена свести.

Треба да схватимо да се Земља мења и да смо ми за то одговорни. Као човечанство и појединци. Нису ни Велика Британија ни Француска одговорне за то што неки од нас и дан-данас бацају смеће у реке и што су нека језера у Србији домови плутајућих депонија, нити што сагоревамо угаљ великом брзином зарад јефтине извозне струје. Понекад је застрашујуће колико се ми као нација кунемо у своју земљу и њене лепоте а онда чинимо и могуће и немогуће да је загадимо. Није толико битно колико ће Србија утрошити новца како би усвојила и применила европске законе у овој области, ако се свако од нас не односи одговорније према сопственој средини, ништа неће бити вредно.

Неко ће сигурно рећи да су овакве мале лекције беспотребне јер се сви боре за голи живот. Треба једном за свагда разумети: не променимо ли сопствене навике, живот ће постати много тежи. Од климатских промена нас неће спасити ни чланство у Европској унији, ни блискост са Москвом а ни молитве. Противградне ракете више нису довољне. И да, климатске промене нису још једна празна прича буржоазије, оне нажалост ударају на најсиромашније прво. Као такве можда нису правичне, али су и те како стварне.