Шта САД закува, ЕУ зачини и поједе

Док хиљаде избеглица и миграната хрле на европско тле, бриселска машина се труди да најбоље што сме, узимајући у обзир њена ограничена овлашћења, некако ублажи кризу. Но и поред тога, Европска унија, чини се, никада није била разједињенија и апатичнија. Поврх велике незапослености, демографског пада, нестајања државе благостања и отуђености Европљана од европских идеала, десила се и криза големог прилива људи.

Европска унија је један од најбогатијих делова света, али у опадању. Позната је чињеница да када новац пресуши, ксенофобија се буди, јављају се старе приче о томе како извесне државе хоће да доминирају и како једни живе на грбачи других. Од такве Европе се данас очекује да буде дорасла цивилизацијском искораку прихватања хиљада унесрећених људи без жица и са полицајцима који носе ћебад уместо пиштоља. И док бриселски медији углавном са згражавањем извештавају о зидовима, Орбановој одбрани хришћанске Европе, словачком ‘немуслиманском услову’ нико у Бриселу не поставља питање како је дошло до такве ситуације и о улози европског прекоокеанског партнера: Сједињених Америчких Држава. 

Сасвим је извесно да су реке људи кренуле путем Европе услед ратова, које је подстрекивао или започео Вашингтон. У тим ратовима су, истини за вољу, учествовале и поједине европске земље без икакве идеје да ће последице осетити и оне саме.

ЕУ је уложила силне новце за развој економије и друштва својих јужних и источних суседа. Превише да не би знала последице лоших геополитичких одлука. Вашингтон је сигурно био свестан такође могућег избелгличког сценарија. Но, новци су протраћени на скупим пројектима од којих су само остали дебели рачуни извођача и подизвођача.

Европа за САД представља пожељног партнера у три ситуације: када треба тражити савезнике за бомбардовање и војне интервенције, приликом трговинских преговора и када је треба разјединити, што Вашингтон често чини за рачун Лондона. Лондон не жели да остане ван ЕУ, јер би то значило губљење било каквог поилитичког утицаја и препуштање немачко-француској локомотиви и растућој Пољској. Али не жели ни да остане у блоку какав постоји, те се тако труде да ЕУ ослаби и разводени њена овлашћења.

САД у свом самодовољном свету велике светске моћи желе трговинског партнера али не и политички уједињену Европу. Отуда и преговори о чувеном и контроверзном трансатлантском споразуму слободе трговине, који би створио највећу светску зону слободне размене. Вашингтон се кратковидо плаши уједињене Европе у којој Велика Британија не би имала утицаја, јер би изгубио малог брата кога сада има у Бриселу. Кратковидост се огледа у несхватању непобитне чињенице да се Америка и Европа само заједно могу супротставити растућим економским силама истока.

Оно што је забрињавајуће јесте одсуство било какве дебате о природи трансатлантског пријатељства и где нас је оно довело. А тема поред ратова и прислушкивања има на претек. САД су готово на острву, а своје зидове према Мексику су одавно изградили. Европа остаје разапета и политички разједињена са очима упртим у највољенију и најомраженију политичку фигуру нашег времена, Ангелу Меркел, тражећи спас.

Једно је сигурно, Европа 2020. ће бити миљама далеко од оне какву познајемо данас, својом заслугом али и заслугом прекоокеанских партнера.

Консултант за политике ЕУ