Признање мимикрије

Словенија је признала Косово још пре 20 година у Цанкарјевом дому, открио је словеначки амбасадор у Приштини Војко Волк док је Хашиму Тачију честитао признање државе и пожелео срећу. Тачи је заузврат захвалио Словенији за подршку на путу ка независности и додао да ће „Србија морати с тим да се помири”. То је оно што у Словенији воле да чују.

Истог дана ТВ Словенија спровела је анкету: „Хоће ли се Срби светити Словенцима за признање независности Косова?”. Половина испитаника на то питање одговорила је потврдно, трећина негативно, а остале је било баш брига, иако је службена Љубљана тада стрепела – пошто је деценијама подржавала и трасирала државност Косова – да ће у Србији платити цех за отцепљење српске јужне покрајине. Уосталом, није ли управо Словенија последњих година Србији продавала флоскуле о пријатељству никлом на седам деценија дељења заједничке судбине у истој држави?

Словеначка привреда јевешто користила предност старих веза и познанстава у српској политици (и привреди) како би, у конкуренцији с ривалима из света, себи изборила статус повлашћеног партнера у освајању српског тржишта. Утолико је био већи страх од тајног акционог плана српске владе, признаје директор „Горења” Фрањо Бобинац, који одбија да открије детаље „кризног нацрта” спремљеног као „менаџерски” ударац Београду у случају да буде угрожен 1,2 милијарде евра тежак интерес словеначке привреде којој је Србија главна дестинација за оплођење капитала.

Словеначки директори одају признање Рупеловом умећу брзог признања Косова без узвратних мера из Србије. Није се страховало од бојкота робе, „јер Срби словеначке марке купују као своје”, али јесте од могућности да у домовину буде послат словеначки амбасадор Мирослав Луци или се под лупом нађу словеначки „послови века” у откупу разних фирми и земљишта.

Испоставило се да је очекивана „дипломатска олуја” из Београда равна папирнатом тигру, а, кад су изостале и тужбе које је српска влада најављивала против држава које признају Косово, Рупелов академски колега прогнозира да ће се недавно повучени амбасадор Србије у Љубљану вратити у року од шест месеци. Значи, у септембру. Четири дана касније Јеремић потврђује да би (о)позвани амбасадори могли у септембру бити враћени у земље које су признале Косово.

Кад се све сабере, није чудо што је у словеначком парламенту расправа о признању Косова трајала скупа колико и одлучивање о томе хоће ли држава кандидовати Марибор за организацију зимске универзијаде 2014, уз допуну Закона о ратарско-шумарској комори Словеније.

Словеначки парламент је истог дана Љубљани задао нов циљ – „заштиту, односно помоћ Србији”, зато што „Србија не може одмах да крене у преговоре с Косовом, јер би га тиме посредно признала”. И ето Словеније да послује на Косову.

„У Србији су још од 2000. на власти демократе”, подсећа глас мањине од 23 одсто Словенаца (који се према истраживању Рупеловог Министарства спољних послова противе признању Косова), уз циничну опаску да „уз такве пријатеље, као што смо ми Словенци, Србима нису потребни непријатељи”.