Крив је – гипсар?

Као у крими-романима Агате Кристи, у којима се на крају заплета испостави да је за убиство међу аристократима, окупљеним у неком викторијанском салону уз камин, заправо увек крив собар, за смрт осмогодишњег дечака из Лознице, који је после прелома руке добио тешку инфекцију и умро, могао би да се оптужи гипсар. Свима би пао камен са срца и могли бисмо да наставимо са старом праксом заташкавања истине о стручности оних који нас лече или давању алибија докторима, који су погрешили.

Али, после једне овакве трагедије, која нажалост није прва, већ ко зна која у низу, српском здравству су потребни обавезујући протоколи лечења и боља организација, којом се више неће покривати пропусти у лечењу из неке лажне колегијалности. Наглашавамо нарочито лажне, јер док у налазима надзорника закључак готово увек буде да лекарске грешке нема, дотле у неформалним разговорима лекари у једној установи оптужују и оговарају једни друге, знајући врло добро ко је од њих, када, где и колико забрљао.

Србија и даље остаје једина земља у региону која не пријављује и не води никакву статистику о лекарским грешкама. Чак је и Хрватска пре неколико година објавила да годишње региструје око 1.700 пропуста у лечењу.

Суд части Лекарске коморе Србије разматрао је од свог оснивања око 800 жалби. Свега је ту било: оптужби за корупцију, жалби на грешке, пропусте и немар у лечењу, притужбе због нељубазности, лажних боловања, поступака недостојних лекара... Ипак, овај орган, који оцењује етичност и часност лекарске професије само је тројици лекара трајно одузео лиценцу за рад, а још 30 доктора је без дозволе остало привремено, од шест месеци до пет година. То чини 3,75 одсто што је у далекој несразмери, са простором који у црним хроникама заузимају приче о пропустима у лечењу.

Огорченост која је усталасала Србију после трагедије дечака из Лознице, наравно не сме да се претвори у хајку на лекаре, јер тада ћемо се наћи у још горем положају да ће они бежати у дефанзивну медицину. Другим речима, више нико неће хтети да се бави најтежим случајевима већ ће их као и до сада лиферовати у Београд. Да црне мрље не би биле на свим белим мантилима, одговорност за лекарску грешку мора добити своје име и презиме.

О постојању лоших међуљудских односа у болницама, где лекари на истом одељењу не разговарају међусобно, или о стручном незнању, које озбиљно угрожава безбедност пацијената, очигледно је свестан и сам министар. Јер, како друго разумети његову наредбу да се у свакој болници визите морају обављати сваког јутра, а да начелници одељења треба да знају историју болести и здравствени проблем сваког пацијента, као и да се поводом сваке недоумице око лечења обрате додељеним менторима из више медицинске инстанце. Зар ово мора да се нареди? Зар се то не учи још на факултету?