Очигледно смо склони забораву

Представом „Под жрвњем”, по делу Драгослава Ненадића, у режији Егона Савина, Југословенско драмско позориште наставља репертоарску линију новог читања заборављене баштине. Премијера је била синоћ у 20 сати на сцени „Љуба Тадић”, а међу бројном глумачком екипом је и Анита Манчић која нам је у разговору за „Политику” приближила заборављене Ненадићеве ликове. У глумачкој екипи су и Борис Исаковић, Марко Јанкетић, Јелена Петровић, Ненад Јездић, Небојша Миловановић, Весна Станковић, Бојан Лазаров, Амар Ћоровић, Милица Гојковић, Миодраг Драгичевић и Небојша Љубишић.

Драгослав Ненадић написао је триптих „Под жрвњем” са свега 19 година, а представа је доживела прво извођење у сезони 1907–1908. године у националном театру.

Ненадићеви јунаци, одбачени и изгубљени отпаци друштва, напуштени и обесправљени, боре се за насушну људску егзистенцију. Колико је деликатно ту сурову борбу за опстанак коју доноси дело „Под жрвњем” дочарати на сцени?

Све је и толико логично и блиско нама, а у исто време и толико далеко. Када станеш на сцену, твој глумачки импулс те тера да додајеш гас, а овде све треба да буде одузето. То одсуство глуме на сцени и представљање стања које је теби и блиско и страно је ужасно тешко изнети пред публику у уметничком смислу. У представи заправо нема главних јунака, већ пратимо психолошке развоје, догађаје, судбине... бавимо се судбинама немоћи, безнађа. У питању је тимска игра у којој сви зависимо једни од других. А опет иза нас је параван који показује аутентичне слике из тог Ненадићевог времена, поднебља. Из нечега што је била поприлична маргина овога града: бедна, криминална. И ми морамо да се приближимо тим аутентичним ликовима најбоље што можемо, а то је у овом случају јако деликатно.

Људе посматрате кроз њихова дела. Како у том смислу гледате на Драгослава Ненадића који је неправедно запостављен и за којег нису чули чак ни дипломирани професори књижевности?

Ми смо људи који генерално заборављамо многе ствари. То је огроман проблем у нашој традицији. Очигледно смо склони забораву, али и да убијамо све оно што вреди и што је негде квалитет. То смо управо видели и поводом свега што се дешавало протеклих дана на Факултету драмских уметности у Београду, са професором Иваном Меденицом. Ко год шта мислио о свему томе, мора да се истакне да је Меденица човек који иза себе има знање и квалитет. Ми напросто убијамо квалитет и ускраћујемо могућност младим генерација да уче од неких који су бољи од нас.

Шта се променило од Ненадићевог времена до данас? Каква је судбина Ненадићевих јунака које стварност меље, који су под жрвњем?

Као што знамо, и Нушић се батргао у свом времену, он је само нашао други начин да остане жив. Очигледно се ништа не мења, ми волимо да негујемо нешто што није квалитет. Говорим о свом народу, окружењу којем припадам. Ипак, имамо потребу да се радујемо успесима Новака Ђоковића, да нас неко презентује и представља добро у свету, а суштински ниша не чинимо на том пољу. Напротив, уништавамо све што је квалитет. Тако је изгледа одувек било, а што видимо и кроз комад „Под жрвњем”. Многи нису чули за Ненадића, многи неће чути на за нас. Али, ето и то је део живота. Ненадић је био озбиљан потенцијал у своје време, са 19 година добро је видео и осетио ситуацију времена у којем је живео. То је универзална прича са којом и ми данас апсолутно можемо да се поистоветимо. Једна од мојих јунакиња каже: Овде у овој влажној собици живимо ми сиротиња, а тамо у оним великим лепим кућама у вароши живе господа. Они су исти као и ми, и гори од нас, завидљиви лажљивци, лажу, варају, краду, пузе и ласкају и више него ми...”

У представи „Под жрвњем” тумачите три живописна београдска лика: Тодору-Тоду, Катарину Николић и Јоку. Ко су заправо ваше јунакиње? Има ли и их данас у нашем окружењу?

Има их, наравно, у односу на стање, очај, беду, покушај преживљавања. Овде је сада питање тих екстремних тренутака: када се у теби буди оно најгоре. Када црева у теби почну до те мере да те терају да си у стању да продаш и оно што ти је најважније: своју част, децу, све но што чини живот поштеним, моралним. То јесте наш највећи посао, да у старту, с обзиром да у овом комаду немамо ни прошлост, ни садашњост, ни будућност, некако одмах успемо да се сродимо са публиком и да она одмах види да смо ми екстремни случајеви. Да се види тај екстремизам, да су глад и безнађе толики да више нема будућности. Бесмисао свакодневног живота је толики да једноставно нема решења, осим да се крене у најгорем могућем правцу.

Ненадићеви јунаци имају пред собом по три пута, али сва три су једнако безизлазна. Имали ли наде за ове напаћене људе?

Наде нема. Из оваквих средина у којима битишу наши јунаци увек се стварала револуција, али су људи на власти остајали исти. Макар ја имам то искуство. Каква год да се револуција деси, а које увек крећу из беде, одсуства будућности, из осећања понижености, увек доведе најгори шљам на власт. И колико год ми веровали да ће се неке ствари променити, никада се ништа не промени и ништа заправо од нас не зависи. Твоје је да живиш и преживиш, а како: то је на другима који су на позицијама да одлучују. И сама сам доживела огромне револуције у животу. Можда не историјски огромне за човечанство, али у мом животу јако битне. И доживела сам исто тако огромна разочарења.

„Модерно доба гуши лепоту, поставља границе, убија традицију и језик као основни темељ из којег потичемо. Ми стварамо уметност тренутка, ми носимо кључеве позоришта, ми јесмо одговорни...” За шта су наше генерације одговорне. Сносимо ли и ми колективну кривицу и за шта конкретно?

Хоћу да пристанем да сам крива, али пристајање на то да сте криви ништа не решава. Пристати или одустати је сасвим свеједно, ако те то не тера на неку акцију. Али која год акција да се спроведе, овде је бесмислена и безначајна. Више немам снаге за нове почетке. Видим да ове младе генерације немају ни идеје, тако да морам да будем песимиста, али не глупи, него говорим из личног искуства. Део сам генерације која је прошла догађаје из раних деведесетих година прошлог века, студентске демонстрације и разне промене којима смо се веома радовали, али, ево, на крају видим да нису донеле ништа и да људи када дођу на позицију немају свести. Волела бих да је моје искуство другачије, али нажалост није. Уморна сам, баш сам јако уморна од свега. Бити љут, бити у стању емпатије то је опет неко стање, а ово је безнадежни умор. Није да се мој живот угасио и да сам у депресији, једноставно сам уморна од свега.