Регионално аутентични Срби

Шта чини основне елементе српског националног и културног идентитета? Какав је однос Срба према сопственом идентитету?

Српски национални и културни идентитет гради се кроз векове.

За разлику од других старих народа, Срби су се лежерно односили према својој традицији и културном наслеђу. О томе аргументовано и детаљно расправља Ђуро Бодрожић у књизи „Српски идентитет”, у издању СКЗ (2015). О добрим, али и лошим особинама српског менталитета као узрочницима непоправљивих историјских грешака, упозоравајуће, али добронамерно и аналитички, писао је велики пријатељ српског народа др Арчибалд Рајс у својој тестаменталној поруци „Чујте Срби”, коју бисмо морали изнова да читамо.

Срби су по традицији ратнички, граничарски и слободољубив народ, чиме се основано поносе. Доказ за српски ратнички дух, између осталог, јесте што припадају ретким народима у свету, где се одлазак регрута у војску бучно и раздрагано прославља као да је свадба или рођење детета. Ипак, због живота на раскрсници цивилизацијских путева и освајачких рута различитих окупатора, код Срба је, по мишљењу неких хроничара, после покоравања (Косовског боја 1389) тај ратнички дух био претворен у менталитет жртве која се стално, активно и пасивно, опире окупатору.

Вероватно зато Срби у свом националном идентитету немају државотворни елемент као многи други народи. За Србе, држава је кроз историју дуго била окупаторски страни фактор кога треба максимално бојкотовати и ометати, а када је настала српска држава, она је сматрана за паразитски организам који порезима, страхом и запрећеним казнама, уводи и спроводи немилосрдне намете народу. Срби ни данас немају довољно респектабилан однос према сопственој држави, какав је уобичајен у многим земљама.

Кроз више векова османске окупације Србије, али и надаље кроз историју, основни чувар српског националног и културног идентитета била је Српска православна црква (СПЦ), која је кроз све те буре и потресе, у црквама брвнарама и манастирима у беспућу и далеко од турских каравана, успела да сачува националну посебност и духовност српског народа, славу и обичаје који овај народ чине самосвојним.

Сведоци смо да се сада, уз помоћ Кфора на Косову и Метохији, боримо како бисмо сачували сопствене светиње које су званично под заштитом Унеска као светска културна баштина? У време када се држава ривалски односила према цркви, а српски комунисти били барјактари у обрачуну с религијским и етно-наслеђем, као да је наступила делимична историјска амнезија према културном националном идентитету. Не заборавимо и то да смо деценијама одбијали да се СПЦ признају аутономна својинска права на манастирске и црквене поседе који су им били одузети.

Након пробоја Солунског фронта, српски национални идентитет је преко ноћи замењен за југословенски модел националног идентитета. Срби су га први прихватили, а последњи су га се одрекли. С друге стране, Словенци и Хрвати никада се нису искрено уклопили у идеју југословенства.

Вероватно због војне слабости и сталне угрожености од могућих освајача, код Срба се формирало лакомислено и непоуздано веровање у „вечно братство, савезништво и пријатељство” са великим силама – Аустроугарском, Француском, православном Русијом. Историја српских краљева из обе династије је историја изневерених веровања у помоћ ових великих држава које су гледале своје интересе.

У свим сегментима националног и културног идентитета: навикама, обичајима, гастрономији, музици, односу према власти, прилагодљиви Срби су се сасвим различито профилисали под Турцима у централној, источној и јужној Србији (одлике оријенталне културе), под Аустроугарима у Војводини, Славонији и Крајини (западне вредности, мерила и навике), под Латинима у Далмацији, Лики, Кордуну, Дубровачкој регији, Херцеговини и Истри. Оваква одлика менталитета је, на дужи рок, растакала културни и национални фундамент српског народа.

У крајевима где то није било могуће, као у Босни и Санџаку и долинама река и уз главне саобраћајнице, због брига за опстанак или бављење занатима и послом, под принудом или уз лукавство, прихватали су прелазак у муслиманску веру, а под западним освајачима и за време НДХ, силом је наметнуто покатоличавање. Требало би подвући да Срби муслиманске и католичке вере чине, такође, део српског националног бића, а да су кроз историју, грешкама државе или цркве, из њега били искључивани.

Дакле, постоји ли компактно профилисан српски национални и културни идентитет? Не, већ веома разноврстан и регионално аутентичан. У њему би се као заједничка црта могло сматрати православље, али и као последица седамдесетогодишње историје после Другог светског рата – верност Титовој верзији комунистичког уређења (које је у међувремену укинуто, али га добар део прекодринских Срба и даље велича), отпор према страним освајачима, ратничка традиција, отпор према државним и правним стегама, извесни анархизам и недисциплина, а у садашње време естрадни лажни снобизам, склоност ка „мувању и муљању”, поводљивост према манифестацијама масовне културе и увезеним безвредним „културним” производима.

Да ли је ово превише црно-бела слика српског националног и културног идентитета? Има ли спаса за аутентични и највреднији његов део? С обзиром на тако убрзани „одлив мозгова” – најшколованијих младих људи у зениту својих умних и радних потенцијала (помиње се број од 300.000, од распада СФРЈ), који ће постати интегрисани грађани земаља које су им омогућиле да добро живе, бојим се да ће њихове друге и треће генерације о српском националном и културном идентитету само читати у историјским књигама. Уз велики напор родитеља, можда ће задржати најбоље елементе тог идентитета.

На крају да се нашалим са овом озбиљном темом. Научно је доказано да је на тлу данашње Србије рођено 18 римских царева. То је и један од овдашњих туристичких слогана. На том простору су постојале важне римске насеобине: Сирмијум, Сингидунум, Виминацијум, Феликс Ромулијана, Наисус, Медијана, Јустинијан Прима, Улпијана и др. У Наисусу (Нишу) је рођен цар Константин, који је озаконио хришћанство као званичну и дозвољену религију. Само што тада Срба овде није било. Доселили су се три века касније.

Међутим, вештим фабрикантима идентитета ово би могло да послужи као аргумент како смо ми Срби наследници старих Римљана, зар не? Засад, на срећу, нема таквих идеја. Све остало је археологија.

Професор универзитета