Са природом, и у природи

Новосадска алтернативна уметничка сцена седамдесетих година 20. века представља интегрални део укупне климе великог отпора у знаку шездесетосме, а у идејном концепту њених кључних протагониста тежиште рада преноси се на саму личност уметника и његово понашање.

Божидар Мандић био је активни посматрач и учесник ове авангардне сцене, на њој се формирао, а управо радикална измена понашања, осећања и начина живота, типичне за групу Код и друге представнике нове сцене, уз гесло живот као/је/ уметност и уметност као/је/ живот, фундирала је темеље Мандићевом стваралачком идентитету.

Пригодном поставком у Салону Музеја савремене уметности, насловљеном "Уметност ка слободи", обележава се три деценије деловања уметничко-еколошке комуне Породица Бистрих потока чији је Мандић оснивач, кључни протагониста и промотор.

Суочен са цивилизацијским феноменима отуђеног света и питањима очувања здраве животне средине, Божидар Мандић је поборник идеје повратка природи и елементарној култури, што упорно и привржено заступа у пракси, лоцирајући 1977. године свој уметнички (и животни) пројекат – Породицу Бистрих потока, у заселак Брезовица под планином Рудник. Ова Породица је међу пионирима повратка природи код нас (уз групу ОХО), а начело живети и стварати у складу са природом, поштовање природних циклуса, равнотеже духа и тела, слушање и разумевање себе и других, оптимизам и нада, хуманизам, мисија готољубља и увек отвореног дома за госта-намерника, пунктирају кључне тачке повратка једноставности која је Мандићев основни животни и естетички кредо. Његово ослушкивање космичке јединствености може се разумети и као потрага за још већом слободом и покушај да се сопствени живот преобрази у духу обнављања етике, естетике, ероса, емоција и екологије, референтних тачака у отпору друштвеним конвенцијама и конформизму

који често деформишу и гуше аутентичну појаву и стање.

У уметничким акцијама Породице бистрих потока примаран је рад са природом и у природи, материјализација идеје и физичког искуства, истицање уметничког предмета и његове енергије или, како сам Мандић говори, псалмичне дубине материјала.  

Због природе материјала и његове осетљивости (блато, балега, слама) на овој изложби документарно-ретроспективног карактера три деценије деловања Породице бистрих потока представљено је предметима, објектима и фото-документацијом. Иначе, Мандић је афирмисан као мултимедијални стваралац који, са својом еколошком комуном, поред ликовно-уметничке области ствара и у медију књижевности и алтернативног позоришта. 

Свакако, своје претке и духовне сроднике Породица Бистрих потока налази у идејама концептуалне, сиромашне уметности, боди арта, уметничког понашања, ленд арта, као и радикалним реинтерпретацијама искуства историјских авангарди.

У односу на дух времена и менталитет потроши и баци, Породица бистрих потока и њен спиритус мовенс Божидар Мандић, као утопија која живи, данас више него раније делују још субверзивније и провокативније, а њихов активизам и стратегија духовне побуне и интелектуалне будности својим убедљивим интегритетом импонују. Због тога се у историзацији појава које су обележиле другу половину 20. века очекује више простора за овај феномен.