Дворац за снимање филмова страве

Вршац – Нема куће у Влајковцу код Вршца која је толико запуштена као дворац у главној улици, поред међународног пута који везује Београд са Вршцем и граничним прелазом. Руина је идеално место за снимање филмова страве.

Да све буде тужније, ова некадашња архитектонска лепотица, саграђена давне 1859. године, под заштитом је државе. Њен вишедеценијски немар готово да ју је докусурио.

Спратни каштел је подигао Ђерђ Мочоњи, а касније га је, заједно са имањем, 1888. године, наследила грофица Георгина Бисинген-Нипенбург, рођена Мочоњи. После првог светског рата, 1919. године, овој богатој породици је одузет део имовине, али јој је остављен дворац са извесном површином ораница. Лепоту је задржао све до педесетих година прошлог века.

Након национализације целокупне имовине Бисингенових, каштел је све више пропадао. Нарочито од када су из њега исељена деца ратна сирочад. Стараоци су бринули о деци и грађевини, као и о великом и лепо уређеном парку. Он је некада имао фонтану, био је испресецан каналима и мостићима, украшен гвозденим оградама сатканим од кованих украса. Сада је спао на око пет хектара. Само његов мањи део има стараоца. У њему су велика столетна стабла, а има чак и ретких биљних врста.

Пре равно 53 године у дворац се уселило Пољопривредно добро „Оглед”, када је почео његов крај. Одмах је настало преуређење и прилагођавање ентеријера потребама нових станара. Уселили су се неки нови људи који су донели и нову (не) културу становања. Почело је уништавање онога што је затечено.

– Сећам се прича старијих мештана о животу каштелана, посебно двеју кћерки Бисингенових, које су обожавале јахање. Заједно са родитељима, који су се возили кочијама, оне су, јашући на коњима, обилазиле велико имање. Први пут сам у овај дворац ушао око 1950. године. Мозаик у холовима ми је и данас пред очима, као и старински намештај и масивна врата, украшена раскошним дуборезом. Био је то празник за очи, каже Милорад Капелан, рођени Влајковчанин.

Дворац је у таквом стању да би га и сам Хичкок пожелео за најстравичније филмске сцене. На крову су велики отвори, прозори су расклиматани и поломљени, фасада оронула, у уништеним просторијама дебеле нити паучине... Речју, дворац жуди за домаћином који би му вратио бар део некадашњег сјаја.