Банкрот

Превелика моћ је важан покретач глупости у политици, уосталом често представља и покретачку снагу историје. Управо зато је готово незамисливо да неки шеф државе, односно владе призна своју тешку заблуду, јер је ароганција власти и део нечега што се зове сујета. Дакле, на петогодишњицу америчке инвазије на Ирак Американци су и даље дубоко заглибљени у крвави ирачки грађански рат и никако да схвате да млади Ирачани имају исламски поглед на историју који каже да Блиски исток никада није волео странце и да се увек светио онима који инсистирају да се на регион гледа њиховим очима.

А кренуло се на Ирак са образложењем да се Садаму Хусеину не сме дозволити поседовање оружја за масовно уништавање и да треба прекинути везе Багдада са Ал Каидом. Ни једно ни друго није доказано. Оружје за масовно уништавање није пронађено, а што се тиче Ал Каиде установљено је да је чак и Садам Хусеин на неки начин био против ње.

Онда је речено да су Американци ушли у Ирак како би срушили диктаторски Садамов режим и да је то била нека врста „хуманитарне демократске интервенције”. Што је, је л’ те, нешто друго од колонијализма, којег је прво легитимизовало хришћанство, па мисија цивилизовања, па антикомунизам.

У случају Ирака медији су, наравно, после открића да нема ништа од тајног оружја и Ал Каиде, тврдили да је добро што је Садам Хусеин збачен с власти. Али никада нису поставили питање – да ли Америка има право да свргне Садама Хусеина? Да ли Ирачани виде корист од рата и ове америчке интервенције? Зашто онда више од 80 одсто Ирачана данас жели да Американци што пре оду? Медијске критике на Западу односе се само на методе које америчке оружане снаге користе у Ираку, али не и на сам принцип интервенисања. Гледано из званичног америчког угла, то значи да међународно право важи само међу једнакима.

Идеологија хуманитарног интервенисања, неко би можда рекао и хуманитарног империјализма, примењена је и на Југославију 1999. године око Космета. Немачки политичар Грегор Гизи тада је у Бундестагу рекао: „Када неко води рат, а да при томе сам није нападнут, тада је то нападачки рат, а не одбрамбени. Баш такав рат забрањује Устав СР Немачке”.

Агресија на Југославију 1999. године, па и опште гледано трагедија Балкана, представља документ политичког банкрота Европе, банкрота који већ има и имаће све могуће последице. Што се тиче Сједињених Држава, оне су годинама интервенисале широм света да би подржале или устоличиле конзервативне или реакционарне снаге, од Гватемале до Конга, од Чилеа до Филипина. Јер, судбина Америке је да нема идеологију, већ да буде идеологија.

Србија је данас око Космета у својеврсној дијалектици између западне моћи глупости и глупости моћи. Као што је рекао гроф Оксенстирна, шведски канцелар за време Тридесетогодишњег рата: „Имај на уму, сине мој, с колико мало мудрости се управља светом”.