Где спава наука у Србији?

Када се разматрало колико у Србији има истраживача, неки подаци су показали да их је око 12.000 (у зависности ко је писао извештај или ко је тренутно министар), или чак за 50 одсто више него што је наведено у неким другим саопштењима.

На страну, што не значи да је неважно, разматрање ове дилеме, али да ли се сме јавно говорити о томе да неки закони дозвољавају (не)великом броју људи са титулом „др“ и „истраживач“ да се баве политиком и науком у исто време? Колико само тзв. истраживача, као министри, секретари у министарствима, заменици и помоћници министара, посланици, па све до градоначелника и одборника, може да се бави науком и политиком у исто (радно) време. Наравно, питање је, поготово кад знамо да се у најновијој српској историји радни дан људи који воде политику (пр)одужи и на више од осам па и 10 часова дневно – када и како они стижу да се баве науком, да држе квалитетна предавања на редовним и постдипломским студијама? Како стижу да прате најновија достигнућа у областима којима се баве, да их укључе у наставне програме а да, с друге стране, воде квалитетно државу? Можда је стање и у науци и друштву веома слично, јер тешко да могу да се квалитетно раде два посла у исто време. Или се баве симулацијом науке, или то исто раде са државом/друштвом.

Занимљива је чињеница до које смо дошли захваљујући, како кажу, „инсајдеру“ у министарству науке и образовања, да је будући конкурс за научне пројекте још ригиднији у неким сегментима од претходног који је Влада повукла. Како „инсајдер“ наводи, рецензенти из иностранства имаће већи значај приликом оцењивања научних пројеката него домаћи. Кад се овако напише, онда заиста сваки добронамерни критичар може да укаже на чињеницу да се неко из академске заједнице заиста плаши светог принципа неолибералне економије, а наравно реч је о конкуренцији. Међутим, чини се да ту тек долазимо до кључног питања. Шта су циљеви истраживачких циклуса, коме су намењена истраживања и коме су потребни њихови резултати? Вероватно би на та питања одговор требало да да онај ко финансира истраживања. У овом случају – држава. Међутим, пошто се све симулира, и овде се наставља са истом машкарадом.

У конкурс је и раније, а вероватно и сада, унето, у мањем проценту, суфинансирање од стране привреде, што ваљда треба да представља доказ коме је намењено истраживање и коме ће резултати користити да буде бољи, конкурентнији и успешнији. На страну то што се код нас фаворизује отварање предузећа у власништву странаца којима овдашња истраживања нису потребна, они су то све већ урадили у матичним земљама, а овде су дошли јер им треба да неко склопи оно што је већ дизајнирано. Којој домаћој фирми су потребна истраживања? И која заиста наручује истраживања и за које потребе? Примећујемо да јој је лакше (и јефтиније) да увезе технологију него да се бакће с нашим истраживачима, а пре свега с онима који седе по министарствима, разним одборима и другим државним институцијама.

Овоме треба додати и следеће: наводно, страни рецензенти с већинским правом одлучивања (приликом вредновања научног пројекта) знају веома добро шта је нама (у Србији) потребно за развој, па у односу на то, уз необориве доказе да ће то још неко и користити, доносе ваљану одлуку за наш развој, а све ће то да финансира наша држава. Па како је могуће да страни рецензенти знају шта нама треба за бржи развој? Или су страни рецензенти само покриће за валидност истраживања и сипање новца у пројекте који они не могу сасвим да разумеју? А ако би се којим случајем десило да су страни научници и у пријатељским односима са подносиоцима пројекта, који још пруже доказе да то можда некоме и треба, а уз пут имају на пројекту и неког из круга „истраживача-државника“ који одлучују о финансирању, онда нема сумње да пројекат успева. Резултате ћемо накнадно анализирати.

Шта би требало урадити? Било би добро да се за почетак ограничи могућност учешћа „истраживача“ из структуре државног управљања истовремено и у науци и у државној администрацији. Није могуће да обављају квалитетно и одговорно два различита посла у осам до десет радних сати.

*Виши научни сарадник, Нови Сад