Gde spava nauka u Srbiji?

Kada se razmatralo koliko u Srbiji ima istraživača, neki podaci su pokazali da ih je oko 12.000 (u zavisnosti ko je pisao izveštaj ili ko je trenutno ministar), ili čak za 50 odsto više nego što je navedeno u nekim drugim saopštenjima.

Na stranu, što ne znači da je nevažno, razmatranje ove dileme, ali da li se sme javno govoriti o tome da neki zakoni dozvoljavaju (ne)velikom broju ljudi sa titulom „dr“ i „istraživač“ da se bave politikom i naukom u isto vreme? Koliko samo tzv. istraživača, kao ministri, sekretari u ministarstvima, zamenici i pomoćnici ministara, poslanici, pa sve do gradonačelnika i odbornika, može da se bavi naukom i politikom u isto (radno) vreme. Naravno, pitanje je, pogotovo kad znamo da se u najnovijoj srpskoj istoriji radni dan ljudi koji vode politiku (pr)oduži i na više od osam pa i 10 časova dnevno – kada i kako oni stižu da se bave naukom, da drže kvalitetna predavanja na redovnim i postdiplomskim studijama? Kako stižu da prate najnovija dostignuća u oblastima kojima se bave, da ih uključe u nastavne programe a da, s druge strane, vode kvalitetno državu? Možda je stanje i u nauci i društvu veoma slično, jer teško da mogu da se kvalitetno rade dva posla u isto vreme. Ili se bave simulacijom nauke, ili to isto rade sa državom/društvom.

Zanimljiva je činjenica do koje smo došli zahvaljujući, kako kažu, „insajderu“ u ministarstvu nauke i obrazovanja, da je budući konkurs za naučne projekte još rigidniji u nekim segmentima od prethodnog koji je Vlada povukla. Kako „insajder“ navodi, recenzenti iz inostranstva imaće veći značaj prilikom ocenjivanja naučnih projekata nego domaći. Kad se ovako napiše, onda zaista svaki dobronamerni kritičar može da ukaže na činjenicu da se neko iz akademske zajednice zaista plaši svetog principa neoliberalne ekonomije, a naravno reč je o konkurenciji. Međutim, čini se da tu tek dolazimo do ključnog pitanja. Šta su ciljevi istraživačkih ciklusa, kome su namenjena istraživanja i kome su potrebni njihovi rezultati? Verovatno bi na ta pitanja odgovor trebalo da da onaj ko finansira istraživanja. U ovom slučaju – država. Međutim, pošto se sve simulira, i ovde se nastavlja sa istom maškaradom.

U konkurs je i ranije, a verovatno i sada, uneto, u manjem procentu, sufinansiranje od strane privrede, što valjda treba da predstavlja dokaz kome je namenjeno istraživanje i kome će rezultati koristiti da bude bolji, konkurentniji i uspešniji. Na stranu to što se kod nas favorizuje otvaranje preduzeća u vlasništvu stranaca kojima ovdašnja istraživanja nisu potrebna, oni su to sve već uradili u matičnim zemljama, a ovde su došli jer im treba da neko sklopi ono što je već dizajnirano. Kojoj domaćoj firmi su potrebna istraživanja? I koja zaista naručuje istraživanja i za koje potrebe? Primećujemo da joj je lakše (i jeftinije) da uveze tehnologiju nego da se bakće s našim istraživačima, a pre svega s onima koji sede po ministarstvima, raznim odborima i drugim državnim institucijama.

Ovome treba dodati i sledeće: navodno, strani recenzenti s većinskim pravom odlučivanja (prilikom vrednovanja naučnog projekta) znaju veoma dobro šta je nama (u Srbiji) potrebno za razvoj, pa u odnosu na to, uz neoborive dokaze da će to još neko i koristiti, donose valjanu odluku za naš razvoj, a sve će to da finansira naša država. Pa kako je moguće da strani recenzenti znaju šta nama treba za brži razvoj? Ili su strani recenzenti samo pokriće za validnost istraživanja i sipanje novca u projekte koji oni ne mogu sasvim da razumeju? A ako bi se kojim slučajem desilo da su strani naučnici i u prijateljskim odnosima sa podnosiocima projekta, koji još pruže dokaze da to možda nekome i treba, a uz put imaju na projektu i nekog iz kruga „istraživača-državnika“ koji odlučuju o finansiranju, onda nema sumnje da projekat uspeva. Rezultate ćemo naknadno analizirati.

Šta bi trebalo uraditi? Bilo bi dobro da se za početak ograniči mogućnost učešća „istraživača“ iz strukture državnog upravljanja istovremeno i u nauci i u državnoj administraciji. Nije moguće da obavljaju kvalitetno i odgovorno dva različita posla u osam do deset radnih sati.

*Viši naučni saradnik, Novi Sad