Када је Црногорац лењ а Босанац глуп

Ме­ђу ре­чи­ма по­грд­ног зна­че­ња у срп­ском је­зи­ку по­себ­ну гру­пу чи­не оне ко­ји­ма се чо­век име­ну­је на осно­ву при­пад­но­сти не­кој ет­нич­кој ску­пи­ни. Та­ко у Ма­ти­чи­ном реч­ни­ку на­ла­зи­мо пе­јо­ра­ти­ве Бо­сан­че­рос, Ма­ђа­рен­ти­на, Ци­га­ни­ја, Ци­ган­шти­на, Цр­но­гор­чи­на, Шва­бу­ри­на и дру­ге код ко­јих се не­га­тив­но екс­пре­сив­но зна­че­ње по­сти­же од­го­ва­ра­ју­ћим на­став­ци­ма. Исти реч­ник, с дру­ге стра­не, бе­ле­жи и низ асо­ци­ја­тив­них, ме­та­фо­рич­ких пе­јо­ра­ти­ва овог ти­па, ме­ђу ко­ји­ма су, ре­ци­мо, лац­ман, жа­бар, мач­кар, уста­ша или есе­со­вац. По­грд­но зна­че­ње ова­квих ре­чи је по­сле­ди­ца се­ман­тич­ких тран­сфор­ма­ци­ја ко­је се за­сни­ва­ју на раз­ли­чи­тим ван­је­зич­ким фак­то­ри­ма – на објек­тив­ном зна­њу или пак на пред­ста­ва­ма, уве­ре­њи­ма ко­је го­вор­ник има о име­но­ва­ном пој­му (ов­де осо­би), од­но­сно на ње­го­вом су­бјек­тив­ном ста­ву, емо­тив­ном од­но­су и вред­но­ва­њу не­ких осо­би­на ко­је при­пи­су­је при­пад­ни­ци­ма кон­крет­не ет­нич­ке ску­пи­не. По­сре­ди је ко­лек­тив­на екс­пре­си­ја, ко­ја је објек­тив­но не­про­ве­ри­ва, али увек афек­тив­на и кул­ту­ро­ло­шки обо­је­на. При­ме­ра ра­ди, ком­по­нен­та зна­че­ња ко­ја нам омо­гу­ћа­ва да Ита­ли­ја­на на­зо­ве­мо жа­ба­ром, тј. чо­ве­ком ко­ји је­де жа­бе, за­сни­ва се на ко­лек­тив­ним пред­ра­су­да­ма ко­је це­ло­куп­на на­ша го­вор­на за­јед­ни­ца га­ји пре­ма при­пад­ни­ци­ма да­те на­ци­о­нал­не ску­пи­не. 

Не­га­тив­на ко­лек­тив­на екс­пре­си­ја и не­га­тив­но вред­но­ва­ње пој­ма по­себ­но до­ла­зе до из­ра­жа­ја при­ли­ком упо­тре­бе пе­јо­ра­тив­ног на­зи­ва уста­ша у ме­та­фо­рич­ком зна­че­њу „Хр­ват уоп­ште”. Ово зна­че­ње илу­стру­ју сле­де­ћи при­ме­ри из раз­го­вор­ног је­зи­ка, ко­ји су по­твр­ђе­ни у елек­трон­ском кор­пу­су срп­ског је­зи­ка: пр­ви – „Кo ima i ma­lo mo­zga ume­sto kod ustaša ide u Grčku“; и дру­ги – „S kim igra­mo u po­lu­fi­na­lu? – Naj­ve­ro­vat­ni­je sa ustašama, su­tra će se zna­ti.“
За­ни­мљи­во је да се и у Асо­ци­ја­тив­ном реч­ни­ку срп­ског је­зи­ка као уоби­ча­је­на ре­ак­ци­ја го­вор­ни­ка на сти­му­лус Хр­ва­ти по­ја­вљу­је реч уста­ша (од­мах иза ре­чи на­род, ко­ја је не­у­трал­на). Ова­ква асо­ци­ја­тив­на ве­за је за­сно­ва­на  на исто­риј­ском зна­че­њу ре­чи уста­ша, ко­ју бе­ле­жи Ма­ти­чин јед­но­том­ни реч­ник: „при­пад­ник пре­те­жно хр­ват­ске фа­ши­стич­ке ор­га­ни­за­ци­је Ан­те Па­ве­ли­ћа и хр­ват­ских и му­сли­ман­ских фaши­стич­ких ору­жа­ниx сна­га у Дру­гом свет­ском ра­ту”. Кул­ту­ро­ло­шки на­нос ко­ји пре­по­зна­је­мо у струк­ту­ри зна­че­ња пе­јо­ра­ти­ва уста­ша са­мо је де­ли­мич­но по­сле­ди­ца ре­ал­ног исто­риј­ског ис­ку­ства, а ма­хом увре­же­ног ко­лек­тив­ног ста­ва, ге­не­ра­ли­за­ци­је и не­га­тив­ног емо­тив­ног од­но­са го­вор­никâ пре­ма при­пад­ни­ци­ма име­но­ва­не ет­нич­ке гру­пе.

На сли­чан на­чин мо­ти­ви­са­на су и по­дру­гљи­ва ме­та­фо­рич­ка зна­че­ња ет­но­ни­ма Цр­но­го­рац, ко­ји ко­ри­сти­мо у зна­че­њу „лењ чо­ве­к”, од­но­сно Бо­са­нац, ко­јим екс­пре­сив­но озна­ча­ва­мо „глу­пог чо­ве­ка”.
Освр­ну­ће­мо се и на пе­јо­ра­ти­ве ко­ји­ма се у срп­ском је­зи­ку по­грд­но име­ну­ју осо­бе на осно­ву при­пад­но­сти не­кој ве­ри, цр­кви и сл. Ова ску­пи­на ре­чи по­ка­зу­је да срп­ска кул­тур­но-је­зич­ка за­јед­ни­ца кат­кад има не­га­ти­ван став пре­ма ма­њин­ским вер­ским гру­па­ма, од­но­сно да ве­зу­је раз­ли­чи­те сте­ре­о­ти­пе за њи­хо­ве при­пад­ни­ке. 
О то­ме све­до­че два пе­јо­ра­ти­ва ре­ги­стро­ва­на у Реч­ни­ку СА­НУ – пр­ви је Жи­дов, ко­ји је де­фи­ни­сан као „Је­вре­јин, у пре­зри­вом зна­че­њу”, а дру­ги ба­ли­ја, за ко­ји у по­ме­ну­том реч­ни­ку на­ла­зи­мо об­ја­шње­ње: „по­гр­дан на­зив за бо­сан­ско-хер­це­го­вач­ког му­сли­ма­на; на­зив за си­ро­ва, нео­те­са­на, си­ло­ви­та чо­ве­ка уоп­ште”. Чи­ње­ни­ца да су име­ни­це жи­дов и му­сли­ман, ко­је су ини­ци­јал­но са­мо име­но­ва­ле при­пад­ни­ке две­ју ве­ра, у је­зи­ку раз­ви­ле пе­јо­ра­тив­но зна­че­ње – ка­зу­је по­не­што о емо­тив­ном од­но­су го­вор­никâ срп­ског је­зи­ка пре­ма но­си­о­ци­ма да­тих вер­ских обе­леж­ја. Сва је при­ли­ка да се при­па­да­ње мно­штву, ве­ћи­ни – у не­кој за­јед­ни­ци сма­тра по­зи­тив­ном ка­рак­те­ри­сти­ком, док се ин­ди­ви­ду­ал­ност и из­ла­же­ње из гру­пе по би­ло ком обе­леж­ју (у овом слу­ча­ју вер­ском) про­це­њу­ју као не­га­тив­не ка­рак­те­ри­сти­ке у си­сте­му вред­но­сти кул­тур­не за­јед­ни­це. 
Раз­ли­чи­те из­ве­де­не по­грд­не на­зи­ве за му­сли­ма­не бе­ле­жи и „Реч­ник жар­го­на“ Дра­го­сла­ва Ан­дри­ћа, као и елек­трон­ски кор­пус срп­ског је­зи­ка на ин­тер­не­ту: то су, на при­мер, му­сли­џа, му­џос, му­џа­хе­дин; му­сли­ман­чи­на, му­сли­ман­чу­га. 
Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ, док­то­ранд Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та УБ