Победници транзиције – данас гоље, сутра богаташи

Ка­кав смо на­род и ко­ли­ко фор­ма че­сто за­ма­гљу­је су­шти­ну у по­гле­ду и до­жи­вља­ју на­шег про­сеч­ног су­на­род­ни­ка – по­ка­зу­је чи­ње­ни­ца да јед­ни о дру­ги­ма че­сто го­во­ри­мо и ме­ђу­соб­но се осло­вља­ва­мо, ква­ли­фи­ку­је­мо, пот­це­њу­је­мо и ни­по­да­шта­ва­мо на осно­ву ло­шег ма­те­ри­јал­ног ста­ња или дру­штве­ног ста­ту­са. Не­до­ста­так нов­ца, ску­пе оде­ће и мод­них де­та­ља мо­ти­ви­ше по­грд­не на­зи­ве као што су го­ља, дро­ња, дро­њак, одр­па­нац и број­не дру­ге. Дроњ­ком ће­мо та­ко при­мар­но на­зва­ти „по­де­ран, по­ха­бан, пот­пу­но или де­ли­мич­но от­це­пљен ко­мад не­ке тка­ни­не”, од­но­сно, не­ка­кву „ри­ту, кр­пу, пр­њу, без­вре­дан или из­ан­ђао део оде­ће”. У фи­гу­ра­тив­ној упо­тре­би, ме­ђу­тим, дро­њак мо­же би­ти или „чо­век дро­ња­вог из­гле­да, у по­де­ра­ном, по­ха­ба­ном оде­лу, одр­па­на­ц” или, уоп­ште, не­ка­кав „јад­ник, бед­ник, си­ро­ма­ша­к”. 
По­грд­но зна­че­ње раз­ви­ја се још да­ље, па дро­њак од си­ро­ма­шног чо­ве­ка у по­це­па­ној оде­ћи по­ста­је „мо­рал­но лош чо­век, ни­шта­ви­ло, мла­ко­ња и слич­но”, што по­ка­зу­је да ко­лек­тив­но пре­зи­ре­мо не­ма­шти­ну, да не­рет­ко пот­це­њу­је­мо, ни­по­да­шта­ва­мо, вре­ђа­мо си­ро­ма­шне и га­ји­мо пред­ра­су­де пре­ма њи­ма. И име­ни­ца го­ља на сли­чан на­чин по­ка­зу­је ко­ли­ко у го­вор­ни­ко­вом ста­ву мо­же би­ти из­ра­же­но пре­зре­ње пре­ма си­ро­ма­шни­ма. Та­ко ве­ли­ки Ака­де­ми­јин реч­ник бе­ле­жи сле­де­ће при­ме­ре: „Ни­сам ни ја не­ки гољo… Ја ћу те­би зај­ми­ти ко­ли­ко хо­ћеш“; или: „До­ју­че­ра­шњи се го­ља ди­гао ме­ђу бо­га­та­ше пљач­ка­ју­ћи сто­ку по се­ли­ма“; или: „Ма, во­ли и он да се хва­ли­ше, да се не ми­сли ка­ко је он не­ки го­ља.“ 
Исто та­ко, не­га­тив­но име­но­ва­ње мо­же би­ти мо­ти­ви­са­но и не­ком фи­зич­ком ма­ном осо­бе, за­тим по­ре­ме­ћа­јем у ње­ном мен­тал­ном раз­во­ју, а ве­о­ма че­сто и не­ким ње­ним ин­те­лек­ту­ал­ним не­до­стат­ком. Не­ке од тих ре­чи на­ла­зи­мо и у реч­ни­ци­ма срп­ског је­зи­ка: бо­гаљ, де­бил, де­ге­не­рик, иди­от, ин­ва­лид, кре­тен, док су не­ке, мо­ди­фи­ко­ва­не, за­бе­ле­же­не у „Реч­ни­ку жар­го­на“ Дра­го­сла­ва Ан­дри­ћа и у елек­трон­ском кор­пу­су на ин­тер­не­ту: нпр. де­бос, де­бил­чи­на, кре­лац, кре­ле, кре­тен­чи­на, мен­тол, ре­тард. Та­ко је пре­ма Реч­ни­ку СА­НУ кре­тен при­мар­но ме­ди­цин­ски тер­мин и ко­ри­сти се у зна­че­њу „осо­ба ко­ја па­ти од кре­те­ни­зма, иди­о­т”, док се се­кун­дар­но, ме­та­фо­рич­ки, ова реч упо­тре­бља­ва да озна­чи „глу­па­ка, бле­са­на, ту­по­глав­ца”, при че­му је по­грд­но зна­че­ње за­сно­ва­но на емо­тив­ном од­но­су го­вор­не за­јед­ни­це пре­ма мен­тал­но по­ре­ме­ће­ним осо­ба­ма. 
Ме­ђу пе­јо­ра­ти­ви­ма (по­грд­ним ре­чи­ма) у срп­ском је­зи­ку по­себ­ну гру­пу чи­не ре­чи и из­ра­зи ко­ји­ма се чо­век по­грд­но име­ну­је или апо­стро­фи­ра на осно­ву сек­су­ал­ног опре­де­ље­ња. Пре­зир и ома­ло­ва­жа­ва­ње нај­че­шће су усме­ре­ни пре­ма осо­ба­ма хо­мо­сек­су­ал­не ори­јен­та­ци­је, и то че­шће пре­ма му­шкар­ци­ма не­го пре­ма же­на­ма. У јед­но­том­ном Ма­ти­чи­ном реч­ни­ку на­и­ла­зи­мо та­ко на име­ни­цу пе­дер, ко­ја је ова­ко де­фи­ни­са­на: „пре­зр. а. хо­мо­сек­су­а­лац. б. фиг. без­вред­на, пре­зре­ња до­стој­на осо­ба (о му­шкар­цу)”. Као што ви­ди­мо – пе­де­ром ме­та­фо­рич­ки мо­же­мо на­зва­ти би­ло ког му­шкар­ца, без об­зи­ра на ње­го­ве сек­су­ал­не скло­но­сти, јер нам из­ра­же­на ко­лек­тив­на екс­пре­си­ја до­пу­шта да „му­шкар­ца пол­но на­кло­ње­ног дру­гом му­шкар­цу” у је­зи­ку из­јед­на­чи­мо са сва­ким „без­вред­ним му­шкар­цем до­стој­ним пре­зре­ња”.
Сви из­ра­зи овог ти­па има­ју не­га­тивнa зна­че­ња, али се до­не­кле раз­ли­ку­ју по сте­пе­ну по­грд­ног зна­че­ња ко­је из­ра­жа­ва­ју, па их мо­же­мо по­де­ли­ти на две под­гру­пе. У јед­ну ће­мо свр­ста­ти пе­јо­ра­ти­ве ни­жег сте­пе­на: нпр. хо­мо­сек­су­а­лац, пе­дер, ле­збеј­ка, ко­је бе­ле­же и стан­дард­ни реч­ни­ци, од­но­сно хо­мић, хо­мос, ле­збос, ко­је сма­тра­мо жар­го­ни­зми­ма, ко­ло­кви­јал­ним из­ра­зи­ма; дру­гу под­гру­пу чи­не пе­јо­ра­ти­ви из­ра­зи­то по­грд­ног зна­че­ња, по­пут ре­ци­мо из­ра­за пе­дер­чи­на, ле­зба­ча или асо­ци­ја­тив­них вул­гар­них жар­го­ни­за­ма као што су зад­њи­чар, дво­ру­пац, фе­гет; не­ки су из­ра­зи ма­ње-ви­ше ша­љи­вог ка­рак­те­ра: при­ме­ра ра­ди тоб­џи­ја и фу­рун­џи­ја. 
Об­ја­шња­ва­ње и на­гла­ша­ва­ње сек­су­ал­них афи­ни­те­та осо­бе при­ли­ком из­бо­ра ре­чи ко­јом ту осо­бу име­ну­је­мо, осло­вља­ва­мо или о њој го­во­ри­мо, обич­но ука­зу­је на не­га­ти­ван став и пре­зрив емо­тив­ни од­нос го­вор­никâ пре­ма да­тој ка­рак­те­ри­сти­ци. Ве­ли­ки број ре­чи и из­ра­за ко­ји­ма се по­грд­но име­ну­ју осо­бе на осно­ву њи­хо­вог сек­су­ал­ног опре­де­ље­ња – по­ка­зу­је да се у си­сте­му вред­но­сти срп­ске кул­тур­но-је­зич­ке за­јед­ни­це као по­себ­но не­га­тив­на осо­би­на оце­њу­је сек­су­ал­на скло­ност пре­ма истом по­лу. Не­ма сум­ње да на­ше дру­штво га­ји ве­ли­ке пред­ра­су­де пре­ма овој ма­њин­ској гру­пи, а ње­не при­пад­ни­ке – ка­ко у је­зи­ку, та­ко и у ре­ал­но­сти – не во­ли, ома­ло­ва­жа­ва, из­оп­шта­ва, по­ка­зу­је не­то­ле­рант­ност и пре­зир. 
Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ,  док­то­ранд Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та УБ