Прича о пецању

Што се тиче прича, анегдота и урбаних легенди којих се човјек наслуша у Канади, о томе би читава књига могла да се напише. За почетак издвајам једну која ми се посебно допала. Нећу вас убјеђивати да је истинита, јер се лично искрено надам да није. Надам се да ју је у тренутцима доисадде измислио неко са пуно маште, или, ако се све то заиста догодило, онда се надам да се то није догодило Србима него неком другом, „егзотичном“ народу, народу коме би тако нешто и приличило. Али, обзиром да ми је испричана са Србима у главној улози, ја вам је тако и преносим:

Скупи се једне лијепе недјеље неколико Срба да оду на пецање, да се мало одморе к’о људи и у ту сврху изабраше једно живописно језерце без мјеста за камповање (значи, нема досадних кампера и осталих људских напасти), мир, тишина, ма дивота. Постоје ту неке викендице али су подалеко и углавном су власништво Канађана. Довезли се фино Срби аутима, паркирали се згодно на травњак и попили пар пива за “срећна рада” к’о што и јесте ред. Све је значи како треба и како је Бог заповједио. Кад су се мало размрдали и орасположили дигоше дупло дно у гепеку и извадише прибор за пецање. Е, сад, радња ове приче дешава се у другој половини деведесетих, и треба знати да су наши јунаци тек емигрирали из Босне, Србије, Хрватске, одакле већ, гдје се тих година нису нешто претјерано користили штап за пецање, мрежа и остале зезанције, него бомбе, тротил и остали реквизити који су били пуно бржи, доступнији и „учинковитији“.

Срби су, већ навикнути на канадски систем рада и плаћања на сатницу, на брзину израчунали да им се баш и не исплати сједити, ћутати и чамити по читав дан на обали неког језера зарад пар риба. Пуно се више исплати, рецимо, посјетити од Јовиног брата зета који је рођен у Канади (Србин поријеклом, а коријени су коријени) који ће да им извади “из штека” малкице експлозива и прода по повољној цијени. Посао је уговорен, све стране су биле задовољне трансакцијом, а наши су се јунаци упутили на већ поменуто језеро да уживо испробају квалитет робе.

И тако они активираше експлозив, уништише 50% популације рибе у том језеру, од побијене рибе што је лежала на површини, узе сваки колико му је требало, попише покоје пиво за “срећна пута” и почеше да се лагано пакују. Све би се завршило на томе да у горе поменутим викендицама није боравило неколико Канађана који су, након што су чули експлозију, из неког само њима познатог разлога позвали полицију.

Кад су снаге реда и мира стигле на мјесто увиђаја, пар Срба је чекало остатак друштва да се испразни у језеро (онолико пића лако „потјера“ човјека). Канадски полицајци су једва дошли к себи кад су видјели онолики помор рибе а крај језера људе којима наизглед ништа није фалило у глави.

Наравно, “риболовци” су притворени и случај је доспео на суд. Не знамо судијину реакцију кад је видио предмет, али лако је могуће да се сјетио мајчиних ријечи да је боље да иде у водоинсталатере него у судије.

Тужилац је уредно припремио тужбе: ремећење јавног реда и мира, угрожавање других, кориштење нелегалних експлозивних средстава, итд. Али нису ни Срби сво то вријеме сједили беспослени. Ангажовали су доброг адвоката, Србина (њихово повјерење у Канађјане било је јако пољуљано након поступка оних цинкарошких улизица и полиције која се држи закона к’о пијан плота). Адвокат је припремио одбрану да ју је милина било слушати, а врхунац одбране је био кад је рекао да његове клијенте треба ослободити, јер су тек од скора у овој прелијепој земљи и не познају довољно законе, а риба се тамо код њих на Балкану само динамитом и лови, па су на основу тога претпоставили да је и у Канади тако...

Никада нећемо сазнати да ли је судија заиста прогутао ту причу (вјероватно не), али знамо да их је казнио само за посједовање експлозива. Весело друштванце се извукло, јер нигдје у канадским законима не пише да је забрањено бацати експлозив у језеро. Јер једноставно што то никада никоме није пало на памет, а у правној држави је ваљда тако - ако нешто није законом забрањено, онда не можемо ни да казнимо људе због тога.

Тако су се наши Срби са пуно среће и нимало памети извукли, а на канадској влади је остало да након тога донесе закон против бацања експлозива у водене површине. Сами су криви - требало је прије да мисле на то.