Страни издавачи домаћих уџбеника

Ужице – Уџбеник је, кажу стручњаци, најприсутнији културни производ у нашим кућама, понегде и једина штампана књига која у њих улази.

Имамо ли квалитетне уџбенике, каква је политика њиховог одобравања и издавања у Србији, с којим проблемима се суочавамо, шта је донео нови закон из те области?

Па и како то да највише уџбеника код нас продају издавачи чији су власници стране фирме или откуд да се за исти предмет користе различити уџбеници тако да ђаци не могу да их наследе, продају, размене...

Ова и друга питања отвара данашњи међународни научни скуп „Уџбеник у функцији наставе и учења“.

Одржава се на Учитељском факултету у Ужицу, који две деценије негује традицију окупљања еминентних домаћих и иностраних познавалаца на тему савременог уџбеника.

Овог пута радовима, о којима је објављена монографија, овде се представља 76 стручњака из шест држава: Пољске, Словеније, Бугарске, БиХ, Црне Горе и Србије, а у организацији овом факултету помажу и високошколске установе из Копра и Чешке.

Модераторка скупа др Далиборка Пурић, продекан за научноистраживачки рад на ужичком Учитељском факултету, каже за наш лист да се у већини стручних радова промишљају решења која се односе на анализу садржаја уџбеника различитих наставних и студијских предмета.

А тема је актуелна јер, по њеним речима, уџбеник у новије време изазива низ контроверзи: да ли је потребан или није, да ли је обиман, скуп, постоји ли монопол у њиховом издавању...

– За нови закон о уџбеницима усвојен прошле године формално је уприличена јавна расправа пре његовог доношења, али је релативно мали број примедаба са јавне расправе уграђен у законски текст. Овај закон ограничава и смањује бројне ствари, а још увек је отворено питање колико доброг је то донело – истиче Далиборка.

На питање каква су искуства са уџбеницима у другим земљама, одговара да су различита: – У Француској на пример, уџбеници нису обавезни, а у северноевропским државама учитељи сами припремају материјал за рад са ученицима који има форму и функцију уџбеника.

И код нас је некад неколико генерација могло да учи из истог уџбеника док је био један државни издавач. Глобализација, технолошки развој и друге савремене тековине отвориле су нове могућности у креирању уџбеника. Слобода је најбоље што се човеку нуди, али проблем настаје када имате мноштво могућности како се у њима снаћи.

Уџбеник треба да бира онај ко се бави наставом, учитељи и наставници, а не руководства школа. Дакле, потребно је умети подржати и одабрати квалитет, а мислим да то у Србији у доброј мери недостаје. Зато је циљ овог скупа да осветли неке од путева за бољи уџбеник – објашњава она.

Будући да се поједини стручни радови баве и проблемима издавања уџбеника, има овде ставова да уџбеник као културни производ који доприноси чувању националног идентитета једне земље не треба да пише и издаје неко из иностранства. А код нас су, наводи се, два највећа издавача управо у власништву страних фирми.

На ужичком скупу, уз остале, говоре и наши стручњаци који се деценијама баве овом проблематиком, као што су професори Слободанка Антић, Јелена Пешић, Ана Пешикан, Снежана Маринковић и други који своја истраживања темеље на знањима пионира у проучавању уџбеника код нас проф. др Ивана Ивића.

У уводном излагању проф. др Ана Пешикан критикује поступак избора оцењивача уџбеника. „Расписан је тендер за оцењиваче уџбеника и изабрано невероватних 721 особа!”, наводи Ана и сумира да с једне стране имамо инструмент који није ваљан (стандарде квалитета уџбеника), а с друге велики број неадекватно припремљених оцењивача који ће користити тај неадекватни инструмент.

„Два недовољно добра параметра у поступку оцене уџбеника не остављају ни теоријску могућност за постизање доброг исхода – ваљано оцењених уџбеника“, закључује ова уводничарка, додајући да оваква решења озбиљно забрињавају пошто је реч о великом улагању ресурса.