Цртице из Торонта

Први круг председничких избора. У конзулату шест чланова изборне комисије, нас четворо спремни да гласамо, камерман локалне српске ТВ, једна Кинескиња, предпостављам новинарка. Испред мене је старији господин, у излазном оделу, са шубаром и кокардом на глави. Члан комисије званичним гласом чита колеги, који сравњује спискове, податке из господинове личне карте: „Улица партизанских бораца...“ Господин одсечно: Јесте. Друг члан га гледа од главе до пете, па ће уз смешак Није ли то мало иронично? Господин гласач се не да збунити: „Уз мало среће, после ових избора улица ће се звати четничких бораца“. Предају му папирић за гласање, а он на путу ка столу са параваном добацује камерману српске ТВ: „Дођи да зумираш за кога ћу да гласам!“ За то време други из реда за гласање добацује: „Нема мог кандидата на папирићу. Кад бих могао да допишем Путина, одмах би то урадио!“ Само још очекујем Пају Вујисића да добаци „И тата би сине“. Али, то је из неког другог филма...

Добио сам у компанији у којој радим награду за најбољег инжењера у продаји, пут за двоје у Дубаи. Хвала. Послао сам одмах мом другару који тамо живи поруку о томе, уз питање да ли треба нешто да му донесем од сина из Торонта. Супруга и он су за бољим послом отишли пре пар година, а син им је остао овде да заврши факултет. Овде је обичај кад год се путује за Србију, да се обавесте сви познати, ако треба нека пошиљка да се понесе на пут. Сви путници ће, као татарини, понети писма, слике, документа, новац, лекове... тај обичај је остао још из времена санкција, када је пошта отежано радила. Нико вам неће носити белу технику или ламелу за кола, да одговорим на питање. Ја сам по тој навици исто питао и мог друга, не очекујући да му ишта треба, јер у Дубаију наводно има свега, па и од птице млеко. Добио сам брзи одговор да му треба сајла за отпушавање wц шоље, јер тамо тог артикла нема. Ваљда би од злата, кога има у изобиљу била сувише мекана, те не би могла да одради посао. Мислим на сајлу. Унапред се радујем разговору са царинским службеницима свих земаља кроз које ћу пролазити на том путу, који ће после летимичног погледа у екран рендгена узнемирено питати „ Шта вам је ово??“

Мој друг из гимназије је пре 5 година нетрагом нестао из Торонта. Прекинуо је везу са свим познаницима и овде и у Србији. Не знам зашто. Прочуло се да живи у унутрашњости Онтарија и да се бави продајом витамина, или здраве хране, или тако нечег егзотичног. Пре две недеље је дошао глас да се тешко разболео и да лежи у болници. Отишли смо му у посету. Нисмо га препознали онако испијеног. Није ни он нас препознао, јер је тумор на мозгу већ учинио своје. Говорио је неповезано. Једино је из неког само њему знаног разлога смислено певушио „Боже правде“ али на енглеском. Умро је недељу дана после наше посете. Није оставио никакву опоруку и сада његова пријатељица, Иранка, размишља да ли да проспе његов пепео у овдашње језеро, које је он пуно волео, или да по некоме пошаље његов пепео за Србију. Пошта не прима пошиљке које у случају губитка не може да надокнади. Његов отац у Београду је исто болестан и не зна да нема више сина. Проклетство живота на различитим странама света.

Ове зимске сезоне је у Торонту пало 2 метра снега. Све је као у оном вицу о грталици, који је кружио Интернетом. Ја некако очистим снег са прилаза кући да би могао да извезем кола, улицом прође чувена грталица из вица и поново затвори пролаз. Ја поново очистим, али уз много већи напор, јер је снег сада набијен и тежак и онако мокар од зноја (и то је могуће на минус двадесет ако лопатате 2 сата) одем да се истуширам. Онда поново изађем напоље да бих видео да је сада прошао оањ што малом грталицом чисти тротоар за пешаке и поново затворио мој пролаз ка кући. Узимам поново лопату у руке, па после нових пола сата напорног вежбања, поново под туш. Човек би помислио да сам се ове сезоне набилдовао као Шварценегер, или бар као Бата Камени, али ништа од тога. Можда сам само истањио кожу од силног туширања, ако је веровати народном предању.

Време је за планирање летњег одмора и куповину авионских карата за Београд. Зовем Драгана у суботу увече. „Радиш ли?“ - Па нисам ти ја драгстор, одговара он. Смејем се и одмах се сетим када смо га звали пре пар година да га питамо ако можемо да га препоручимо једној другарици. „Куда хоће да путује?“ - За Београд. „Може тамо да стигне само ако зна да плива, сви летови су распродати.“ - Ма дај, ти си добар, наћи ћеш јој нешто. Јесам добар, али нисам мађионичар. Средили смо за карте. Долазимо крајем јула. Само да останемо живи и здрави, јер смо карте морали да платимо у целости, а путујемо тек за четири месеца. Ваљда нам се у међувремену ништа неће десити. Увек нека брига, нема опуштања...

У суботу увече смо ишли на концерт Здравка Чолића. На картама је писало да се врата отварају у 21. Стигли смо у 20.45, уредно, на време. Ред је ишао око зграде у којој се одржава концерт, и био је бар 300 метара дуг. Било је плус 4 степена, топло за 15. март. Била је гомила девојака у кратким сукњама и сандалама без чарапа. Уролози ће се вероватно обогатити лечећи их наредних месеци. Момци из реда су добацивали „Ено Локица, можда ће и Чола скоро“! У 22:00 смо продали карте неким људима и отишли кући. Више нисмо могли да чекамо да уђемо у топло. Од пријатеља сам чуо да су коначно ушли у салу у 22:45, а да је концерт почео у 23:00 и трајао сат и по. Било је супер, каже. Два сата стајати на хладноћи, да би слушали концерт од сат и по? Што би песник рекао „Главо луда“.

А живот у Торонту иде даље...