Јесмо ли на компјутеру или поред компјутера

Утеловљеност је, на први поглед, чудна реч. Ако је раставимо на саставне делове, видећемо да садржи префикс у- и корен тело, што jасно упућује на то да утеловљеност језика подразумева посматрање језика у контексту човековог тела. Повезаност језика и тела је несумњиво вишеструка. Савремена когнитивна лингвистика, из које појам утеловљеност и долази, показује да је човеков језички свет у великој мери обликован његовим телесним, чулним, просторним сазнањем. Као људска бића предодређени смо да свет доживљавамо посредством својих чула, а људски језици су се развили тако да човеку омогуће да разноврсну палету својих доживљаја вербално обликује и искаже. Међутим, наши доживљаји нису само чулне природе: поред тога што можемо видети или чути птице и осетити мирис цвећа, способни смо и за много компликованија искуства – можемо да волимо, мрзимо, ценимо, закључујемо, патимо... Многобројна лингвистичка истраживања показала су да се језик којим говоримо о тим сложеним, апстрактним искуствима не разликује много од језика којим изражавамо своје чулно, пре свега визуелно сазнање. Посебно место у таквим истраживањима припада управо предлозима.
Да бисмо разумели зашто су предлози тако битни у откривању телесних основа нашег мишљења и језика, спроведимо један мали мисаони експеримент. Можемо ли нацртати значење неког предлога, рецимо на, или у, или из? Не само да можемо већ ће и наши цртежи бити веома слични. У првом случају нацртали бисмо површину на којој нешто стоји, у другом кутију у којој се нешто налази, а у трећем кутију из које нешто излази. То нам показује да предлози, баш као и именице које означавају видљиве објекте, своје основно значење остварују у нашем визуелном, просторном искуству: књига на столу, фотографије у кутији, клупа испред зграде. Предлозима се, дакле, првенствено изражава локализованост једног објекта у односну на други (књига се, рецимо, локализује на горњој површини стола). Ипак, уз предлоге се могу наћи и именице којима се не означавају просторни ентитети: на одмору, у невољи, из беса. Ову чињеницу когнитивни лингвисти виде као доказ примарности просторног сазнања – истом граматичком конструкцијом којом изражавамо неки просторни однос упућујемо и на комплекснија, непросторна значења. Притом, веза између тог просторног и тог мисаоног искуства није случајна. Зашто, рецимо, кажемо да је неко у невољи а не да је на невољи? Одговор који когнитивна лингвистика нуди јесте – одговарајућа метафоризација. Невољу, наиме, као појам који превазилази нашу чулну спознају света, језик метафорички „види“ као ограничени простор, тачније – као рупу у коју се може упасти, управо због тога што невоља и стање бити у рупи имају нешто заједничко: и једно и друго јесу ситуације у којима се човек осећа немоћно, фрустрирано. Са друге стране, бити на некој површини не подразумева осећај немоћности јер површина не ограничава кретање као рупа, па предлог на не комбинујемо са именицом невоља. О невољи, која сама по себи није чулна (рупу можемо да без проблема визуелно замислимо, али невољу не), дакле, размишљамо „позајмљујући“ не случајно одабране обрасце из чулног света, што се врло јасно рефлектује у језику. У невољу – упадамо и из ње – излазимо, баш као да је у питању права, физичка рупа.
Предлозима се, дакле, првенствено изражавају просторни односи, а када се нађемо у апстрактним доменима, посежемо за оним предлогом чије просторно значење је у нашем појмовном свету повезано са тим натчулним искуством. Између ових значењских полова, ипак, налази се мноштво прелазних случајева. Сви ми, рецимо, проводимо неко време на компјутеру или на телефону. То на, очигледно, није оно исто просторно на које смо на почетку овог текста заједно нацртали. Ако смо били на згради, морали смо стајати на њеној горњој површини, али ако смо били на компјутеру, сигурно се нисмо попели на њега. Можемо ли, онда, рећи да предлог овде уопште не означава локализацију већ неки сложенији однос? Заправо, не можемо јер се на питање Где је Марко? може одговорити: Ено га на компјутеру. Значење простора, дакле, постоји, али оно није „буквално“ и није у првом плану. Са друге стране, да бисмо показали да бити на компјутеру не означава само просторни однос, можемо ту конструкцију упоредити са бити поред компјутера. Да ли је то исто? Није, у првом случају поред информације о томе да је неко близу компјутера имамо и информацију да та особа користи компјутер, чега у другом случају нема. На исти начин разликују се и бити на киоску (не само стајати поред, већ и куповати нешто) и бити поред/код киоска, као и бити на каси (стајати поред ње и плаћати рачун) и бити поред/код касе. Предлог на, дакле, у примерима као на телефону, на компјутеру означава пре свега да се нешто користи (особа користи неки објекат или обавља оно за што је тај објекат предвиђен), што подразумева и да је оно што се користи у непосредној близини самог корисника, односно да му је на дохвату руке.
На овом кратком путовању кроз семантику предлога, видели смо да ове мале речи имају и те како битну улогу у језичком обликовању стварности. Предлози на јединствен начин повезују наше просторне и непросторне доживљаје, омогућавајући нам да мислимо и говоримо о нечулном ослањајући се на једноставне обрасце чулног сазнања, али и да простор изразимо стављајући у први план непросторно искуство. Они нам, заправо, врло јасно показују колико је наша апстрактна мисао нераскидиво повезана са нашим телом.
Институт за српски језик САНУ, докторанд Филолошког факултета УБ