Србија и регион

Србија као релативно мала и изложена земља у великој мери зависи од свог окружења, поготово имајући у виду хипотеке из прошлости међу суседима и подложност региона утицају спољних актера.

Предуслов за безбедност, развој и међународни статус Србије зато јесте паметна и добро одвагана регионална политика, али парадоксално, то је област у којој је данас највише присутна ирационалност, демагогија и фингирање сарадње.

У односима са суседима Србија иде из једне крајности у другу – од одрицања од Андрића („то је заједнички писац“) и предлагања регионалних инфраструктурних пројеката који никако не могу бити сматрани логичним приоритетима (аутопут Ниш – Приштина), па до потпаљивања најнижих страсти кроз таблоиде и парадржавне аналитичаре у функцији доказивања патриотизма.

Стојан Новаковић у свом чланку „Шта сада?“, написаном у тешком моменту после анексије Босне и док је још трајао царински рат са Аустријом, заговара културу и економију као средства која отварају сва врата и бришу границе. Култура и економија представљају и у овом тренутку оптимална решења за остваривање националних интереса. Ако је то тако, зашто се систематски разваљује културни модел и упорно игнорише потреба за доношењем кохерентне развојне стратегије? Каква је уосталом регионална политика потребна Србији и шта је могуће постићи у клими популизма и импровизације која доминира нашим простором?

Ако почнемо од основних премиса, уочићемо да је Балканско полуострво прошарано планинским венцима, што фаворизује формирање ситних и сиромашних држава. Тим венцима су народи Балкана такође у значајној мери одсечени од морских лука на Јадрану, Егеју и Јонском мору. Зато први императив Србије и других народа на Западном Балкану треба да буде комбиновање ресурса и инфраструктурно повезивање, које ће регион учинити значајним коридором за међународну трговину.

Србија, Црна Гора, Македонија и Грчка су већ међусобно повезане електрифицираним пругама и зато примарни циљ треба да буде ревитализација железничких праваца Београд – Бар и Београд – Солун, а накнадно и Будимпешта – Београд. Заједничка улагања у морске и дунавске луке такође могу служити као залог међусобног приближавања и просперитета.

Ако међутим управљачке елите у Србији буду инсистирале на давању приоритета неким новим аутопутевима кроз Проклетије, због политичког маркетинга или лакшег фингирања сарадње пред Бриселом, од озбиљног развоја и повезивања нема ништа. Да се код нас ради неплански, говори и процена ММФ-а да ће ове године већи раст од Србије (2,5 одсто) имати БиХ и Бугарска (три процента), Албанија (3,4), Румунија (4,9), као и Црна Гора (пет одсто). Србија нема луксуз да заостаје за регионом, јер кад год се то деси, регион се окрене против ње.

У односима с народима од којих превасходно зависи даље динамика на овим просторима, као што су Хрвати и Албанци, мора се успоставити дијалог између привредних и интелектуалних кругова, који су једини у стању да дефинишу заједничке аутохтоне интересе на средњи и дужи рок. Србија је, као и увек у својој историји, у деликатној ситацији: или ће представљати културни магнет и трговинско чвориште, у чијем ће успеху улог имати и суседни народи, или ће ти народи, зазирући од Србије, увлачити на Балкан спољне актере, што никад није идеалан сценарио за мале државе.

Србија данас у региону нити представља развојни мотор нити нуди привлачан културни образац. Дошло је до развода између владајућих странака и људи из науке и културе, који се не препознају у моделу „држава – то сам ја“ и у такмичењу у улагивању људима на власти. Тако је режисер Иван Јовић, који је управо снимио документарни уметнички филм о Јасеновцу, урадио то искључиво личним средствима, без ослањања на државу, иако је још Ернест Ренан тврдио да су сећања на заједничка страдања најјачи кохезивни фактор у једном народу.

Српска култура је контактна култура православља, католицизма и ислама, с богатим наслеђем које може да олакша интеракцију у региону и начини од наше земље магнет којим се наши сународници и суседи супротстављају идентитетском инжињерингу великих сила. Уколико међутим сајмови књига постану турбо-фолк концерти, а медији инструментализовани у служби против неистомишљеника, уместо да врше информативну и образовну функцију, прети нам даља дезинтеграција и суноврат.

Требало би зато размотрити две иницијативе. Једна јесте оснивање националне институције одговорне за развојну политику, која неће бити под утицајем дневног императива сечења врпце, личног маркетинга и страначке политике. Други предлог се састоји у дефинисању пожељног културног обрасца, који ће добити довољно простора у јавном домену да представља алтернативу култу личности, таблоидном новинарству и ријалити програмима. Србија има квалитетне појединце који би могли да покрену ствари на оба ова фронта, али је велико питање желе ли наши управљачи национални консензус о суштинским интересима, или су потпуно ушли у логику да ко није са њима, сигурно мора бити против њих.

Програмски директор ЦИРСД