Свака власт је привремена

Жанровски одређен као „горка комедија”, драмски текст „Животињска фирма” Јордана Цветановића, настао према мотивима романа „Животињска фарма” Џорџа Орвела, третира колегијалне односе и борбу за власт у фабрици за производњу аутомобила, односно касније шећера. Ова савремена алегорична гротеска са сонговима доноси брутално тачне рефлексије о суровости пословне хијерархије. Цветановић је обезбедио бритка запажања о неопходној друштвеној послушности и подобној површности, утицају друштвених мрежа и представљању на интернету, као и о коренитој људској анимализацији. Људи су ту претворени у животиње, што је изражајна метафора данашње срозане људскости.

Редитељ Стеван Бодрожа је Цветановићев инспиративан комад поставио као фарсу, појачавајући драмске, а утањујући комичке особености текста. Наглашена је иронична кич-ароматика, нарочито при извођењу сонгова, на пример у случају песме „Бољи сам од Новака”, певане на функционално јефтину турбо-електро матрицу (композитор Стефан Филиповић). Костими Татјане Радишић су одговарајуће стилизовани, упадљиви, прате ту ироничну театралност, док сценографију (Радишић, Бодрожа) чини неколико столова чија се композиција мења с променама места и динамике радње.

Са стањивањем комичких вредности текста и истовременим појачавањем драмских, али без упечатљивије катарзе, игра је изгубила потребну динамику и прави фокус. Глумци Наталија Гелебан, Кристина Томић, Марта Келер, Александар Радуловић, Милан Наков, Зоран Живковић, Александар Алексић, Наталија Гелебан, Александра Стојановић, у улози поживотињених људи њиште, грокћу и кокодачу с великим ангажманом, али не отелотворују на сцени пуне потенцијале текста, због наведеног одсуства фокуса. То не значи да „Животињска фирма” није вредна пажње, напротив, реч је о продукцији која треба да буде на мапи позоришта на југу Србије, уз став да су њени уметнички домети могли да буду виши.

И представа „Живот је сан” Шабачког позоришта је облик комичне алегорије о власти, у чему се преклапа са пиротском продукцијом. Постављајући на сцену овај класик шпанског „златног века” Педра Калдерона (1635), редитељ Александар Лукач се одлучио за крајње театрални еклектицизам. Преовлађујући тон игре је лакрдијашки, што је одражено у поставци лика краља Базилија (Зоран Карајић). Он је као неки краљ Иби, скачућа смејурија са роговима и пругастим доколеницама, што можемо схватити као израз основне редитељске идеје, снажног критичког израза глупости и инфантилне ароганције власти. Јаку гротеску носи и лакрдијаш Кларин, тетурави ждероња који поредак света окреће наглавачке, у разиграном тумачењу Анете Томашевић. На страни драмске, физички сведеније игре, налазе се уздржаније обликовани кнез Сигисмунд (Владимир Милојевић), мудри Клоталдо (Иван Томашевић), Росаура (Соња Милојевић).

Размахана, занесена, често инфантилна и разбарушена режија је у основи похвалан приступ јер је реч о поставци познате класике која увек вапи за свежином тумачења, идејном или стилском. Но, овде би требало размотрити чишћење, односно смиривање тог понекад заиста подивљалог еклектицизма. На пример, у погледу музичке пратње, ређају се алтернативне рок песме критичне према власти (Cake, „Comfort Eagle”), уз колективне, ритуалне плесове (кореографија Петар Пјер Рајковић), затим пребучне хевиметалске гитаре групе „Металика”, па се уживо изводи бунтовна реп нумера о распалости друштва, а не заобилазе се ни ретро носталгичне љубавне песме (Иво Робић, „Странци у ноћи”). Емитују се и дијалози из старих америчких филмова који илуструју радњу, пројектују се компјутерске игрице и дечји цртежи који акцентују значење (Базилијеве) инфантилности, делови текста се изводе на шпанском језику, са титлованим преводом „google translate” итд. Ова решења су појединачно занимљива, али би било ефектније да су обузданија. Сценска динамика је добродошла, али треба имати меру.

Поред ових сугестија, можемо рећи да је Лукачева у основи успешна јер стилски свеже тумачи Калдеронову драму о трошности власти, што је била и тема пиротске „Животињске фирме”. Када владари, политичари спознају привременост своје моћи, онда можда могу бити добре вође, у служби добробити народа.

Критика је део пројекта „Критичарски караван” који реализује Удружење позоришних критичара и театролога Србије, под покровитељством Министарства културе и информисања