Право у дувару

Ако Албанци на Космету прогласе независност, онда и Република Српска може рећи: "Ако могу они, зашто не можемо и ми?"
По обичају, на ову констатацију премијера Републике Српске Милорада Додика,  уследиле су жестоке реакције. Његове речи високи представник међународне заједнице у Босни и Херцеговини Мирослав Лајчак назвао је "запаљивим". 
Под овим термином у БиХ се подразумевају изјаве које позивају на смртне политичке грехе – рушење Дејтонског споразума и подривање мира у БиХ. А политичари који користе "запаљиви говор", досадашња је пракса, бивају смењени и заувек елиминисани из јавног живота.

С друге стране, ниједну изјаву бошњачких политичких и верских званичника – да "Републику Српску треба укинути", да је Дејтонски споразум донео неправедни мир", да "БиХ треба да буде национална држава Бошњака"... – ниједан од шест високих представника није окарактерисао као "запаљиве" и "антидејтонске".

Додик каже да – ако јужна српска покрајина, мимо међународног права добије независност – пут ка осамостаљену Републике Српске види у демократском референдуму. Косметски Албанци одвајање од Србије трасирали су силом, а претње насиљем, у случају да изостане брза независност, слушамо и данас. Метод доласка до независности није једина разлика. Срби у БиХ, односно у Републици Српској, и Албанци на Космету, разликују се и по томе што су Срби у Босни конститутивни народ, а Република Српска је један од ентитета који чине Босну и Херцеговину. Албанци су у Србији национална мањина.

Ако би тероризам и насиље појединих сепаратистичких покрета етничких група, као што су косметски Албанци, били, макар и прећутно, признати као методи за остваривање политичких циљева, онда је потпуно сигурно да би се – не само Балкан, него и многе државе у Европи и свету – претворили у трусна подручја.

Наговештаја да ће неки сепаратистички покрети посегнути за обрасцем који су користили и намеравају да користе косметски Албанци – већ има. Почев од најаве Албанаца у Македонији да ће тражити уједињење са Косметом и њихових сународника који намеравају да захтевају територијалну аутономију у Црној Гори, преко кризе у Белгији која после избора – због трвења о степену аутономије Фландрије и Валоније – не може да изабере владу, до све чешћих терористичких напада баскијске сепаратистичке организације ЕТА, чији је циљ одвајање Баскије од Шпаније. Сличне, неуралгичне тачке у свету, поготово у Азији, није лако ни набројати.

Повлађивање, на једној страни, тероризму и насиљу, којем у појединим деловима света прибегавају сепаратистички покрети и, на другој страни, узвраћањем силом на насиље сепаратиста није ништа друго до подстицање спирале насиља у целом свету.

А правда и међународно право? Они су, барем тренутно, као у причи Зије Диздаревића "Благо у дувару" сакривени у зиву. Да ли ће се дувар срушити на оног ко у проналаску блага види сламку спаса за међународни поредак или ће се, када се незадовољство обесправљених нагомила, обрушити на онога ко га је зазидао? У том случају, свету се не пише добро.