Искрице у старачким очима

Када наредни пут будете седели пред телевизором и на екрану вам се укаже призор који се само делић секунде раније збио на неком другом крају планете, не будите лењи. Устаните начас да одате пошту човеку чија је одважна младалачка замисао омогућила да свет уистину постане глобално комуникационо село.

У уторак пре подне по локалном времену, у једној болници у Коломбу, на Шри Ланки, умро је Артур Чарлс Кларк, један од највећих маштара друге половине двадесетог века. Могао сам да употребим многе друге титуле и епитете који иду уз име сер Артура, али у ову једну реч – маштар – као да стаје све остало.

Немерљиво наслеђе које нам је оставио представља, у најсуштинскијем погледу, тријумф стваралачке маште. Само је највећи визионар могао да наслути, далеке 1945, у време када је и радио још био чудо, да се налазимо на прагу раздобља у коме ће мрежа сателита на геостационарној орбити укинути раздаљине и отворити нам виртуелне прозоре ка најудаљенијим тачкама глобуса.

Предвиђање је било толико испред свог времена да га је тадашњи научни естаблишмент хорски исмејао. Ово је поколебало младог Кларка који се, додуше, није одрекао своје визије, али је изразио неверицу да ће се она остварити за његовог животног века. Када се, мање од четврт столећа касније, пут орбите винуо први телекомуникациони сателит, у свему пратећи путању коју је он одредио, Кларк је прогласио пређашњи песимизам за свој највећи пророчки неуспех.

А онда, као да је хтео да се искупи, подарио нам је најчудеснију књигу о будућности која је икада написана. И данас, безмало пола столећа пошто су изворно објављени, „Профили будућности” (1962) не престају да очаравају читаоце својим чудесним визионарским набојем који трасира стамени пут ка добима што долазе, унапређујући нас у њихове превремене савременике.

Кларк је корачао испред, не само кроз време него и кроз простор. Када је човек средином шездесетих година досегао космичка пространства, тамо га није вребала terra incognita. Било је довољно прочитати дела енглеског писца, било прозна или популарнонаучна, да би се непогрешиво знало шта нас очекује на орбити и иза ње.

Нипошто није било случајно што је Кларк одабрао научну фантастику за свој жанр. Кроз њу је најнеспутаније могао да проговори о највећим изазовима јединственог доба у коме је живео. Уистину, има ли ичег узбудљивијег од рађања homo cosmicusa или од покушаја да се открију наша незнана космичка сабраћа по разуму и да се са њима ступи у контакт?

Управо ове две велике теме окосница су вероватно најпознатијег Кларковог дела, романа „2001: Одисеја у свемиру” (1968). Занимљиво је да књига није аутохтона, већ да је настала према сценарију за филм истог наслова. Када је велики редитељ Стенли Кјубрик одлучио 1964. да сними „пословично добар научнофантастични филм”, позвао је Кларка да му помогне у томе. Сарадња је потрајала пуне четири године, а њен плод једна је од великих икона двадесетог века.

Остале су упамћене две Кларкове самоуверене, чак охоле тврдње изречене на конференцији за штампу после њујоршке претпремијере за новинаре „2001”. И док се прва – „Ако ико буде могао, после првог гледања, да каже да је разумео наш филм, Стенли и ја сматраћемо да нисмо успели” – могла схватити као израз узбуђења и заноса, друга – „Филм који буде имао амбицију да надмаши ’Одисеју’ мораће да се сними на лицу места” – остала је као неуклоњив Дамоклов мач над свим потоњим филмским неимарима. Као изазов коме још нико није дорастао.

Видео сам премијерну пројекцију „2001” на једном од раних Фестова. Када сам ушао у салу Дома синдиката нисам могао ни да наслутим да ћу, два и по сата касније, из ње изићи као промењен човек. Моја потоња четвртвековна заокупљеност научном фантастиком имала је ту свој корен.

Бавио сам се великим енглеским бардом на разне начине. Превео сам и објавио већину његових дела, од којих су се нека премијерно појавила у српском издању. Такође сам обимно писао о Кларку. Можда ће од свих текстова најтрајнија бити моја магистарска теза– „Антропоморфизам и мотив првог контакта у делима Артура Кларка” (1978). Тек када се 2001. појавио у преводу на енглески у једној њујоршкој публикацији, дознао сам да је то први академски рад на свету о Кларковом опусу.

Иако сам био у преписци са сер Артуром, никада се нисмо срели. Да су овдашње прилике биле другачије, то се могло догодити у деведесетим годинама. Сада је, нажалост, за сусрет прекасно. Ту је само смерна утеха да сам лично познавао једног од најизврснијих ренесансних неимара двадесетог века. Остао сам његов дужник у много погледа, а понајвише за сјај којим су ми очи биле испуњене после првог гледања „2001”. И данас, кад осмотрим у огледалу своје већ старачко лице, као да ми још нешто искричи у њима.

Хвала ти, Артуре.