Плишане сузе Николије из Стрелаца

Косовска Каменица – По тешкој и хладној новембарској киши, која је лила над целим Косметом, стигосмо у село Стрелце, на пар километара од Косовске Каменице. У дом Микице Максимовића, некадашњег радника Градске чистоће, а сада самохраног родитеља две малене девојчице, које издржава од социјалне помоћи и дечјег додатка.

Две сестрице Николију (6) и Милицу (4) у јануару 2015. године, ненадано је напустила мајка Ана Шпати, Албанка из села Шаље, у округу Скадар.

Она је била једна од три Албанке која су се скућиле у овом чисто српском селу окруженом Албанцима, са којима су, како чусмо, одувек били у добрим комшијским односима и са којима никад није било ни попреког погледа.

– Оженио сам се Аном пре 12 година и свих ових година смо добро живели. А онда је једног јутра није било. Звао сам је да се врати! Због деце, због Николије, која је још к’о беба оперисала срце и коју на свака три месеца водим на контролу у Београд. Предстоји јој још једна операција. Да се врати и због Милице, коју је оставила са непуне две године – скрушено говори Микица (46) док му с крила не силази Милица, главе сакривене у очева недра.

У кући Максимовића је и Велка (69), баба девојчица, која брине о њима. Води их у оближње Босце, село у којем је школа, где од септембра девојчице иду у предшколско и у вртић.

– Кад Микица ради у пољу, ја их водим и враћам из Босца. Није ми тешко да их гледам и подижем, али ми срце пуца кад видим како тугују за мајком. Звала је скоро, а Николији је требало данима да се смири. А јадно моје дете, моја унука, мој првенац, не сме да се секира, да плаче, има слабо срце – кријући сузе од унукица, прича Велка, стамена жена, која је рано остала удовица и којој су се девојчице ћутке привијале уз скуте.

Ова породица, коју мука и болест бију, не живи у својој кући. У „деверовој смо, јер наша само што се не сруши”. А кад се девер врати, ова четворочлана породица ће бити на ледини!

Начас се озарило лице мале Николије, која је по рођењу оперисана у Дечјој клиници у Тиршовој, и малене Милице, ситних, плавуњавих сестрица, кад им је Милорад Арлов, председник Одбора Републике Српске за помоћ Србима на Космету, показао телевизор, који је само сат пре пазарио у једном тржном центру у Косовској Каменици. Донео им је и пуне кесе слаткиша, које су стидљиво посматрале и без дозволе баба Велке нису хтеле да отварају.

С дечјом радошћу посматрале су како су придошли гости из српске Општине Косовска Каменица, из Центра за социјални рад и општине која функционише по косовском систему „оспособили” телевизор, на којем ће гледати, како углас рекоше, да гледају цртане филмове и дечје емисије.

Мала Николија, цурица на чије су се малене године навалиле тешке тегобе, чврсто је привијала плишаног меду, док је Милица трчкарала из собе у собу.

„Како ти се зове меда?”, упитасмо тихо Николију, која је још чвршће привијала огромну плишану играчку. „’Ајде, сине, кажи како ти се зове меда”, молила је баба Николију, која би начас својим модрим, тужним очима погледала у пуну кућу гостију, у којој нема њене мајке.

„Погледај, види ми ове ожиљке”, одједном се обрете испред нас Николија, са подигнутом блузом, док нам се пред очима смрачило.

Показивала је ожиљке прстићима, а онда у трену отрчала очију пуних суза. Зграбила свог меду, којем су наденули име Васа, и који је, како нам касније испричаше сестрице, „јако тужан и плаче плишаним сузама”.

„Ево, је л’ видиш како наш Васа плаче”, плачући је Николија „брисала сузе” меди, од којег се не раздваја ни код куће, ни када иде у Београд на контролу и где је „увек на станици чека тетка која јој свашта купује”.

Чусмо да Николија, бистро дете и вредно дете, која „баби помаже у кухињи”, са татом иде у Београд аутобусом или комбијем, иако јој због болести следује санитетско возило дома здравља. А њој и најмања прехлада може да буде кобна.

Тог дана код Максимовића је био и Слађан Јордановић, председник српске општине Косовска Каменица. Обећао је да ће мала Николија, пресахла од жеље за мајчином љубављу, негом и загрљајем, убудуће у Београд ићи болничким возилом, или ће јој општина дати возило.
Обећао је и нешто материјала за кућу. Али, то је тек сто хиљада динара!

А стара кућа, ко у филмовима Хичкока! Промаја бије, лупају разваљена врата, ударају прозори без стакла, кокошке се угнездиле по ћошковима, мачке се мувају…

Ударила још јаче киша, а Николија и Милица напољу, у чистим тренеркама и ко снег белим и новим патикама гацају по блату, задиркују се, нуде нас семенкама тикве које Микица и Велка спремају за казан. Да скувају стоци.

У дворишту риче крава. Скоро се, рекоше, отелила. Она их дохрањује.
„Орем, сејем, продајемо сир доле у Каменици. Ал’ све је то мало, од тога, примања из Београда, и сто евра помоћи које Николија прима из Бањалуке, не може кућа да се сагради. Само за пут у Београд колико нам пара треба”, јада се Микица, који се нада повратку жене и који с вером у Бога, како рече, „за Николију тражи спас”.

„Звала нас је мама”, прекида мучан разговор Николија. Сићушна девојчица, „која највише воли бабине пите и кисело млеко”, моли нас да останемо. Препречила пут, не да нам преко капије. „Ајде, остани, молим те, водићемо те и у школу. Да ти покажем учитељицу, другарице. Имам и друга”, молећиво, до плача, убеђивала нас је Николија, док се мајушним, слабашним телом ослањала о капију.

Обећасмо јој поклоне од Деда Мраза. А рекосмо, ту ће бити и поклон-честитка за одлазак на море. „Је л’ тачно да је море велико и слано”, весели гласић Николије одзвањао је Стрелцем, селом од 30 српских кућа, одакле Срби одлазе.

Киша, ледена, новембарска још јаче навали. Остадоше Николија и Милица, у сузама, остадоше да се надају повратку мајке, која се, како чусмо, преудала. Тако бар рекоше раднице Центра за социјални рад.