Ниш вечити дужник „песничком принцу”

Ниш – Када је недавно у Градској већници песникињи Марији Шимоковић уручена традиционална награда „Бранко Миљковић”, овогодишња добитница изразила је јединствену жељу – да посети родну кућу или спомен-собу „песничког принца”, по коме је и име престижног признања. Нажалост, град Ниш и њени домаћини нису могли да јој изађу у сусрет и услише жељу. И то само из једног разлога: у Нишу тренутно не постоји ниједно обележје које би подсећало на великог песника.

Зашто град Ниш ни после 47 година од смрти Бранка Миљковића нема достојно обележје највећем песнику рођеном у овом крају и свакако једном од најпознатијих Нишлија свих времена. У Народном музеју, где је својевремено постављена спомен-соба Бранка Миљковића, немогуће ју је посетити јер је више од две године „под кључем”. У овој градској установи, суочени са великим проблемом простора, али и одуговлачењем са изградњом неопходног и новог музејског здања, били су приморани да уклоне поставке Миљковићеве, али и спомен-собе књижевника Стевана Сремца који је био професор у нишкој гимназији и који је у својим делима овековечио живот Ниша на крају 19. и с почетка 20. века. 

Наметнуло се логично питање: шта је са родном кућом песника Бранка Миљковића? Она и дан-данас постоји, на истом је месту у Улици Љубе Дидића 9, у Нишу, недалеко од парка Чаир. У њој живи данас старица Дивна Ранђеловић, која је са, сада покојним, супругом Стојаном још давне 1956, од песникових родитеља, пред пресељење у Београд, купила њихову породичну кућу. Ранђеловићи су је платили 800.000 ондашњих динара.

Песникови родитељи, отац Глигорије и мајка Марија, иначе родом из Заплања, краја испод Суве планине у општини Гаџин Хан, прешли су да живе у престоници, где је од 1953. на студијама филозофије био њихов Бранко. 

После трагичне смрти Бранка Миљковића (наводно се обесио у Загребу 12. фебруара 1961), његови родитељи поклонили су граду Нишу и Народном музеју све што је било песниково: радни сто и намештај, гардеробу, библиотеку са око 450 наслова, преписку са пријатељима, велики број фотографија, Бранкове рукописе, исечке из часописа у којима су објављиване његове песме... Највећи део онога што је остало иза песника којег је „убила прејака реч” налазио се у поставци у спомен-соби у Народном музеју. Нажалост, ни то се данас не може погледати.

Награда „Бранко Миљковић” додељује се већ 37 година, између датума његовог рођења и смрти. Заслужио је Бранко Миљковић другачији однос свог родног града (рођен је у Нишу 29. јануара 1934), у којем је написао и објавио прве стихове, где су остале његове љубави и велики пријатељи, школски другови, из којег је отишао са великом надом. Бранко је пронео Ниш у свету, а град му и поред тога остаје и даље вечити дужник, без достојног обележја.