Важан је начин на који се не слажемо

У новинарству је, барем по дефиницији, борба за истину идеја водиља, али све је више оних који новински киоск или ТВ студио доживљавају као пијачну тезгу, спремни да информативност, објективност и професионалну озбиљност продају за политичку наклоност или огласни простор.

У таквом амбијенту демократског дефицита у јавном говору није могла да промакне премијерова изјава да је Влади Србије „слобода медија важна“. Иако суштински није много више од констатације да је „мир бољи од рата“, овај јавно саопштени став понављам зато што обавезује.

За савремену демократску Србију није довољно што има бриселски дијалог или што повремено отвори неко поглавље са ЕУ. Није довољно ни што Србија хармонизује законодавство са правним тековинама Европске уније, што је усвојен сет медијских закона, што држава тврди да се повукла из медија.

Медији су у лошем стању, не само материјално. Значајним делом и сопственом кривицом, новинари су убачени у конфликт интереса политике, бизниса и етике која би морала да их води. Амбицијама објективне и слободоумне озбиљности прете политичко полтронство, повлађивање примитивизму, ниским укусима па и вулгарности.

Ако је за Владу Србије слобода медија важна, онда ће за почетак медије уважавати као партнере у друштву, као независну снагу која жели општи бољитак барем онолико колико премијер и министри. Подржаваће обавезу медија да буду критичка савест друштва, да откривају неправилности, а не да их по налогу склањају у заборав.

Ако је за Владу Србије слобода медија важна, онда мора да се побрине и помогне да се створи такав медијски миље у коме ће медији озбиљно и савесно обављати свој посао, уз поштовање етичких и професионалних норми. У коме ће моћи слободно да предлажу, критикују или анализирају, а не да прелако одустају од суштине новинарства чији посао није да хвали.

Влада Србије мора да се потруди да потчињавање страху ствара прикривену форму цензуре – што доприноси масовном избегавању „осетљивих тема“ и стварању слика селективне објективности.

Неопходно је окружење у коме озбиљно истраживачко новинарство неће бити пример усамљене храбрости већ вокација професионализма високих стандарда озбиљности и одговорности. У коме се новинари не претварају у држаче микрофона и не формирају по жељама политичара: без елементарне радозналости и продорности, без смелости да буду провокативни.

Ако је за Владу Србије слобода медија важна, онда ће помоћи да новинари познају своје власнике и да не страхују од политичко-маркетиншких манипуланата и уцењивача. Маргинализација и понижавање новинара, њихове свођење на пуке, махом недовољно образоване и занатски недоучене пропагандисте, непроцењиво је штетно.

Власт треба да учини оно што је у њеној моћи да се створе услови у којима ће новинарима бити омогућено да зараде за пристојан живот, а не да их разноразни „моћници“ приморавају да се мире с деградираним статусом или да буду поткупљиви за ситниш.

Да не будем погрешно схваћен. Нисам за то да влада регулише медијску сцену. Нипошто. Али дубоко верујем да је власт дужна да креира амбијент. Као што се труди да обезбеди повољну климу страним, а надам се сутра и домаћим инвеститорима, тако је њен задатак да обезбеди околности за несметано функционисање медија.

Није на влади да упристоји ријалити програме који уз мала улагања доносе велике профите, а притом свуда око себе остављају стотине хиљада рањених. Међутим, јесте да у контролна регулаторна тела пусти професионалце, а не партијске послушнике.

Влада би тек требало да покаже да цени озбиљност медија – и онда када им се неке ствари не допадају. А тога ће увек бити. Тако се између разних сегмената друштва промовишу дијалог и толеранција. Учвршћују се институције, а медији би морали да буду институција која помаже јачању других институција.

Поновићу ко зна који пут: свака власт жели своје канале утицаја, али када они постану преко сваке мере пристрасни и навијачки, када изгубе елементарну објективност, онда власт себи пуца у ногу. Резултат по правилу буде контрапродуктиван.

Нисам за фаворизовање било чијих мегафона који шире националистичку, етничку или хомофобну мржњу, примитивно бљују ватру, сахрањују људе, без доказа их проглашавају за лопове или издајнике, провлаче их кроз блато само да би се некоме додворили.

Глорификација новинарских доушника и медијских маргиналаца – оних због којих ме је често срамота да кажем којом се професијом бавим – демантује све добре намере и жеље власти.

Лепо је што је премијер овога пута рекао да уме сам да се брани и да му нису потребни „самопрозвани (медијски) заштитници“ његовог дела. „Ако их има“, додао је.

Има их, превише. Намножили су се уз његову намерну или ненамерну позадинску помоћ. Постали су најгласнији. Покушавају да наметну стандарде понашања професије, говора и писања. Буче и хуче. Вређају. Пљују и псују.

Ако је за Владу Србије слобода медија заиста важна, онда ова премијерова порука не сме да заврши у фонтани жеља. У систему какав је направљан много тога зависи од њега. Он не сме себи да допусти да новинару телевизије која му се очито не допада каже: „Крви бисте ми се напили.“

Не смеју јуришници СНС-а да заштитника грађана – какав год он био и какве год амбиције имао – називају „шибицаром и лопужом“. Не сме лидер опозиционе странке бесловесно да вређа.

Језик политике преноси се у језик медија, посебно оних који речи појачавају до мере да постају увредљиве и просте. Загађују свеколики простор, преко екрана се усељавају у наш свакодневни живот.

Није важно да ли се увек слажемо или не, али је веома важно на који начин се не слажемо.