Дан када се Војводина улила у матицу

Стварању државе Јужних Словена, односно проглашењу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. претходила је одлука Велике народне скупштине о уједињењу Војводине са Србијом, донета 25. новембра. Реч је о далекосежно важном историјском догађају, на шта је недавно указао и председник Томислав Николић. Говорећи у Новом Саду на обележавању 98. годишњице од одлуке Велике народне скупштине, он је најавио да ће Влади Србије предложити да се 25. новембар прогласи државним празником.

„Молимо владу братске Србије да на конгресу мира заступа наше интересе. Прикључујемо се Краљевини Србији која својим досадашњим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност, напредак у сваком правцу не само нама, него и свим словенским, па и несловенским народима који са нама заједно живе. Овај наш захтев хоће уједно да помогне тежње свих Југословена, јер је наша искрена жеља да српска влада удружена са Народним већем у Загребу учине све да дође до стварања јединствене државе Срба Хрвата и Словенаца, под вођством краља Петра и његове династије.” Ово је, између осталог, наведено у одлуци Велике народне скупштине Војводине (Баната, Бачке и Барање) одржане у Новом Саду, 25. новембра 1918. године.

Њоме је потврђена жеља већине војвођанског становништва да се уједини са Србијом, као својом матицом, па да тек онда уђе у састав заједничке јужнословенске државе. Зато већина историчара подржава предлог да се овај датум обележава као државни празник, будући да он симболизује јединство српског народа и потврђује да је Војводина нераскидиви део Србије.

На Великој народној Скупштини било је присутно 757 посланика из 211 општина Баната, Бачке и Барање, укључујући и крајеве који неће ући у састав Краљевине СХС. Међу њима је било највише Срба – 578, али је било и припадника других народа – Буњеваца (84), Словака (62), Русина (21)... Међу посланицима је био и један Мађар, двојица Хрвата и неколико Немаца. Скупштини је председавао др Игњат Павлас, а одлуку о уједињењу са Србијом и потреби стварања заједничке југословенске државе прочитао је Јаша Томић. Тада је донета и одлука о формирању Народног одбора за Банат, Бачку и Барању (нека врста покрајинске владе ) за чијег је председника изабран Јован Лалошевић. На скупштини је донета и одлука о потреби очувања свих права несловенских народа, па се тако у тачки четири каже „не српским и не словенским народима који остају у нашим границама обезбеђује се свако право које желе, да као мањина сачувају и развијају своје национално биће“. Иста права тражена су за српски и остале јужнословенске народе који ће остати изван граница нове државе.

Иначе, пре одржавања скупштине била су се издвојила два мишљења у ком би правцу она требала да крене. Према првом, које је заступала група „пречанских“ политичара, Банат, Бачка и Барања требало је прво да се припоје у Загребу тек проглашеној Држави Словенаца, Хрвата и Срба, а онда уједине са Србијом у нову, јужнословенску државу. Међутим, већина посланика заступала је мишљење да се прво треба ујединити са Србијом, па онда прогласити заједничку државу, што је и превагнуло. Зато је, поводом десетогодишњице уједињења „Политика“ у броју од 25. новембра 1928. објавила чланак у којем се, поред осталог каже: „У историји града Новог Сада догађаји који су се збили пре 10 година биће обележени као најсветији. Благодарећи победама српске и савезничких војски на балканском ратишту Срби су искористили расуло аустроугарске војске и у духу демократског Вилсоновог начела о самоопредељењу народа донели одлуку о отцепљењу од Угарске и присаједињењу Србији.“

Да ствари крену у овом, по српски народ повољном, правцу највише су допринели успеси српске војске који су задивили свет, као и расуло Централних сила, пре свих Аустроугарске на крају рата. Тако је почетком новембра 1918. у Будимпешти избила револуција, која се проширила и на друге делове Угарске, а српска војска, већ је била ослободила Београд и избила на Дунав и Саву. У Новом Саду 3. новембра одржан је збор највиђенијих Срба и донета одлука о формирању Српског народног одбора, а промовисана је и идеја о самоопредељењу српског народа и потреби одржавања скупштине на којој ће то бити потврђено. Да све протекне на миран начин, уз очување добрих међунационалних односа, побринула се и тада основана Српска народна стража. Заслуге за то што су се остаци аустроугарске војске мирно и без борбе повукли највише припадају српским војницима који су до октобра 1918. били интернирани у аустроугарске логоре, а који су тих дана возом пристигли у Нови Сад. Њих је предводио потпоручник Бошко Павловић, који је у то време с правом сматран јунаком Новог Сада. Иначе, „регуларне“ јединице српске војске  које је предводио мајор Војислав Бугарски ушле су у Нови Сад 9. новембра 1918.

Тих дана одиграли су се и други догађаји важни за судбину српског народа. Само дан после скупштине у Новом Саду, у Подгорици је одржана Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори, на којој је донета одлука о уједињењу са Србијом и збацивању династије Петровић са власти. Нешто раније, 29. октобра, у Загребу је проглашена Држава Словенаца Хрвата и Срба, за чији је врховни орган проглашено Народно вијеће Словенаца Хрвата и Срба. То веће имало је задатак да са српском владом договори услове о уједињењу и припреми проглашење нове југословенске државе, Краљевине Срба Хрвата и Словенаца, што се и догодило 1. децембра у Београду.