Устав и српске земље

Већина читалаца би се вероватно без много оклевања сагласила да питање односа Републике Србије са заграничним Српством не би требало да постане део новог државног устава. Једни ће говорити да се тиме обавеза државе само претвара у форму и омеђава, а други да је то неспојиво с нашом „европском перспективом“. Устав Србије у члану 13 нејасно каже: „Република Србија развија и унапређује односе Срба који живе у иностранству са матичном државом.“ Ова сасвим неодређена реченица унета је више ради реда, како би се задовољила форма. Форма настала релативизацијом велике потребе која није само важна за оне који држе до националне слободе, народног суверенитета и историје, већ за свакога ко жели опстанак и напредак слободне Србије.

Чињеница је да је српском народу, за разлику од већине суседних, не само забрањено успостављање уједињене националне државе већ су наше силе савезнице САД, Британија и Француска прихватиле и помогле да међународно призната југословенска држава практично безусловно нестане. Тада су само српском народу оспориле права за која су у случају других народа биле спремне и да ратују. Тачно је да је геноцид над српским народом извршен у НДХ од 1941. до 1945. већ деценијама предмет систематског оспоравања и релативизације у којима не учествују само сународници злочинаца већ, из неких бизарних разлога, и политичке и интелектуалне елите, те судске установе појединих великих сила. Тачно је и да су злочини над Србима у претходним ратовима потцењени и судски презрени. Да се само српски прогнаници нису ни у симболичном броју вратили на своју земљу. Коначно, извесно је да је Република Српска једина држава, макар и ограниченог суверенитета, у Европи чији је статус систематски подриван. Извесно је да асимилација српског народа и затирање његове културе трају у свим суседним и оближњим државама осим у РС.

Српске земље за нас нису само територија и становништво кога је све мање. За Србију ови крајеви су део културе и идентитета. Асимилацијом и затирањем руше темеље наше државе. Тако је било у прошлости, тако је и данас. Ако је судбина народа Србије и заграничног Српства већ била историјски једна и неразлучива, њу је немогуће изменити игнорисањем. Без сталне, јасне и посвећене политике према српском народу и његовим земљама, преосталим изван граница домовине, не може бити стабилне ни демократске Србије.

Решење је једноставно. У новом уставу Србију треба дефинисати и као отаџбину српског народа у заграничним српским земљама и у дијаспори. Српску нацију, која је у Србији – вољом и националних мањина које су се определиле за посебна мањинска права – суверена, треба дефинисати као једну и недељиву. Посебним законима, од којих неки треба да буду уставни, ваља регулисати права припадника српског народа из суседних и околних држава, од права да бирају одређени број посланика у Народној скупштини до постојећих права кад је реч о образовању и здравственој заштити. Нарочитом стратегијом треба јасно рећи да су циљеви српске државе очување дејтонске Српске и њено право на самоопредељење, пуна равноправност српског народа у Црној Гори, повратак права у Хрватској која је Туђманов режим доделио па их касније укинуо. Однос према нашем народу у земљама где је остао у симболичној мањини и нашој дијаспори такође треба да буде прецизно дефинисан и у уставу макар у најопштијим оквирима утемељен.

Да је Србија у прошлости била подложна разорним поплавама, у мери у којој је због одбране права сународника и њихове оданости била жртва агресије империја, тоталитарних сила и издајничких револуционара, данас би се половина ресора у влади бавила водама и санацијом стихијских речних бујица. Током протеклих седамнаест година Србија се није бранила и најчешће није ни одговарала на кампање асимилације и затирања својих сународника у Федерацији БиХ, Хрватској, Црној Гори, Албанији, Македонији и Словенији. Таква политика није дала резултате. Насупрот таквој, неодговорној и капитулантској политици, имамо велике узоре у Мађарској и Хрватској; њихову политику заштите и развоја заграничних делова нације имамо право и можемо да следимо. Реч је о нашој грађанској и националној дужности, то је заштита идентитетских темеља државе и велико улагање у будућност.

Дефинисање ове важне државне политике треба да започне њеним утемељењем у уставу.

Напредни клуб