Глобализација отпора глобализацији

Референдум у Италији последња је епизода тријумфа револта „жртава глобализације“ који је захватио западни свет, отварајући неслућене просторе популистима и навлачећи тамне облаке на хоризонтима будућности Европске уније.

Премијер Матео Ренци се коцкао и убедљиво изгубио пошто су Италијани одбацили његов предлог уставних реформи, најозбиљнији покушај институционалних промена откако је Италија постала република; пројекат за који је он непотребно везао своју политичку будућност па је после пораза понудио оставку у складу с раније датим обећањем.

Бирачи су се одлучили да уместо јачања извршне власти, моћи премијера и ефикаснијег функционисања парламента сачувају свој посебни систем демократских провера и равнотежа између Доњег дома и Сената који је умногоме одговоран што је земља у последњих седам деценија променила чак 63 владе.

Ипак, плебисцитарно „не“ је у највећој мери резултат изненађујуће високог степена незадовољства које су политичари на власт потценили, па је резултат оснажио антиевропске сентименте, економски национализам и популистичке партије – попут Покрета пет звездица или Лиге севера.

Убедљивих 20 процената у корист гласа „не“ је кошмарни сценарио ЕУ која још не успева да се поврати од шока британског „брегзита“ и новембарске победе Доналда Трампа на председничким изборима у САД.

Показује се да популисти успешније од етаблираних странака капиталишу на растућем незадовољству „жртава глобализације“, већине која нема никакве користи од бума слободне трговине, иновација или општег материјалног просперитета. Оних који су, суочени са скупом бирократијом и реално опадајућим зарадама, остављени по страни без наде у бољу будућност, чији су статус, просперитет и социјална сигурност све озбиљније угрожени.

Референдум потврђује утисак да су популисти у силном походу освајања Запада, да својим заводљивим слоганима побеђују капитализам у земљама његовог порекла. Нема сумње да се отпор глобализацији по западном свету – глобализује. Побуна постаје општи феномен, нека врста „нове ауторитарне интернационале”, како је назива Јирген Хабермас.

Страх од деструктивне глобализације је најважнији фактор који грађане ЕУ окреће према десним популистима, тврди се у недавном истраживању немачке Бертелсман фондације: чак 55 одсто Аустријанаца и 54 одсто Француза доживљавају глобализацију као претњу, док је просек страха на нивоу 28 чланица ЕУ високих 45 процената.

Да ли раст десничарских емоција и покрета против естаблишмента, као резултат пропасти неолибералне политике у Европи, може да доведе до „трагичног распада ЕУ”, како упозорава Ноам Чомски, амерички лингвиста, филозоф, историчар и политички активиста?

Популисти освајају простор са кога се традиционални политичари повлаче. Побеђују дајући драматична обећања о променама или изменама система. У временима када се политичари све чешће доживљавају као „непријатељи народа”, они гађају „глобалну елиту” која је издала националне вредности. Подстичу национализам који угрожава темељне вредности европских интеграција.

Суочена с последњом у серији криза – кризом идентитета и политике, ЕУ за почетак мора да одговори на питање зашто се увећава њен негативан имиџ. Излазак Британије само је симптом растућег незадовољства европским пројектом. Ствара се амбијент у коме „либерална Европа“ све више попушта пред „нелибералном Европом“.

Рекао бих да је кључни разлог таквог стања неспособност ЕУ да измени деценијске трендове. Суочени смо, не само по Европи већ се показује и по Америци, с потпуним неуспехом да се пронађу механизми заштите губитника глобализације.

Европске институције немају моћ око социјалне политике која је у надлежности националних влада, али у Бриселу су путем фискалних правила успели да знатно ограниче мере заштите на нивоу држава чланица. Готово ништа није учињено да се на нивоу ЕУ изграде механизми који би омогућили правичнију расподелу увећавајућег богатства.

Поборници неолибералног концепта – а он је данас владајући у ЕУ и под именом „структурне реформе” служи као модел земљама које чекају на чланство – тврде да је социјална сигурност непродуктивна, па је зато треба игнорисати.

Европска комисија је државама зоне евра наметнула ригорозне мере штедње које су произвеле економску стагнацију и повећале незапосленост – махом међу онима које је глобализација већ ударила. Резултат је да милиони људи губе посао или су суочени с реалним падом зарада.

Европска левица, посебно социјалдемократија, морала би да се запита како десни популисти освајају незадовољне грађане – пошто су претходно покрали слогане левице. Одговор је једноставан. Левица је одустала од својих принципа и још у време Тонија Блера или Герхарда Шредера извршила самоубиство прихватањем постулата неолиберализма. Тада је заборавила принципе друштвене солидарности и одустала од офанзиве против растућих социјалних неједнакости. Данас плаћа цену.

Крајње је време да социјалдемократе и прогресивни покрети извуку поуке из свог урушавања последњих деценија и да отворе стратешку дебату око питања како се суочити са изазовима дигиталне ере. За почетак, левица би морала да престане да се представља као обућарска радња поцепаних ципела капитализма.

Да би изашла из социјалне напетости, Европа мора да покаже да је у стању да производи богатство, али и да га правичније расподељује. Да би победили популизам, европски лидери треба да признају да је знатан део њихових народа постао жртва глобализације. Потом морају да разбију мит да ствари могу брзо да се поправе и да токови глобализације могу лако да се окрену.

Уколико ЕУ намерава да стиша револт против глобализације, требаће јој више лидера а мање менаџера. Мораће да понуди нов социјални уговор заснован на разумевању легитимних страхова. У супротном, европски пројекат наставиће лагано да умире.