Статична веза музике и покрета

(Од нашег дописника)
Биографија Џонатана Бороуза је шаролика, чаробна, фасцинантна. Провео је тринаест година као солиста лондонског краљевског балета, радио је кореографије за Вилијама Форсајта и Силви Гијем, сарађивао је са легендарним директором Холандског театра Јаном Ритсемом, а 2003. је награђен престижном наградом "Беси" Њујоршке асоцијације за савремени перформанс за заслуге на пољу модерног балета. На овогодишњем фестивалу ImpulsTanz не само што се публици представио својом трилогијом која је бави везом музике и плеса, већ је и активно деловао као уметнички ментор 65 стипендиста модерног перформанса из четрдесет земаља света.

Представе "Both sitting duett", "Неми плес" и "Плес говора" ауторског дуета Џонатан Бороуз – Матео Фарџеон, очаравају својом сведеношћу и духовитом кореографијом у потрази за одговором на питање где почиње а где престаје плес.

Са Бороузом се срећемо по завршетку ImpulsTanz-а и размењујемо утиске.

Композитор и партнер

Ово је трећа година приказивања "Both sitting duett"-а на ImplusTanz фестивалу, а интересовање публике никако не јењава. Напротив. Овог лета сте показали и остала два остварења из трилогије. Одакле долази ваша инспирација за анализу односа између плеса и музике?

У једном тренутку сам приметио да се савремени балет потпуно ослободио од плесања уз ритам што је фантастична перверзија. То сам схватио као жељу балета да се одвоји од музике и да постане уметност за себе, док остатак света жели да игра уз пулс. Веома ме је интересовало шта би се десило када бих поново покушао да их склопим. Оно што ме још више фасцинира је контрапункт у музици као однос између леве и десне руке. Међутим, одувек сам био мишљења да је то могуће само када интимно сарађујеш са неким на сцени. Када делиш извођење на бини, мораш да даш све особи која се налази поред тебе. Tиме постајеш невидљив за публику.

Мислим да управо због тога људи снажно реагују на наш перформанс, јер да се не лажемо – премисе не говоре у прилог томе – два средовечна ћелава бела мушкарца седе 45 минута на столицама у потпуној тишини и млатарају рукама. Али истовремено постоји отворена атмосфера тако да тишина око нас није манастирска. Публика осећа како може слободно да дише.

Са Фарџеоном сарађујете већ две деценије. На почетку је био ваш композитор а од пре шест година равноправни партнер.

Матео и ја смо радили заједно већ деценију када сам му 2001. предложио партнерство. Нисам више желео да га плаћам да ми компонује музику већ да заједно радимо на делу, да га заједно изводимо и делимо одговорност. Матео се у првом тренутку успаничио, идеја му је била неугодна. Када ју је коначно прихватио, једино што смо знали о "Both sitting duett" је да ћемо радити заједно. Када смо кренули да размишљамо о концепту Матео је извадио комплетну партитуру "за Џона Кејџа" америчког композитора Моргана Фелдмана којом смо обојица годинама били опседнути. Предложио је да преведемо партитуру ноту по ноту и да то пренесемо у покрет. Ја сам био убеђен да је то глупа, сувише проста идеја.

Када ме је коначно наговорио, мучила ме је једна друга ствар – Матео није балетски играч. Плашио сам се да уколико будемо стајали на бини, све што ће публика видети је да сам ја играч, а да он то није, што ће постати тема представе. Тек тада ми је пало напамет да бисмо могли да седимо јер би нас то изједначило.

Да ли намерно остављате вашу "партитуру" на бини да би публика могла да је простудира?

Морали смо све да запишемо јер обојица имамо јако слабу меморију. Нисмо могли да запамтимо кореографију која је иначе веома компликована. Морам да нагласим како то није била још једна бриљантна идеја, већ прагматична одлука.

Испоставило се да би људи, сваки пут када бисмо напустили бину, прилазили да студирају "партитуру". Онда смо схватили како је то уствари дивна ствар. Матеова партитура је исписана италијанским системом бележења, а како ја не умем да читам ноте, моја "партитура" је исписана бројкама што је разлог због кога ја морам много чешће да окрећем странице од њега. Публика је увек запрепашћена када види два потпуно различита система која повезују музику и покрете – један јасно музички и један математички.

Овогодишњи сте уметнички ментор за 65 стипендиста изабраних међу 2400 апликаната са свих крајева света. Која је прва ствар којој покушавате да их научите?

Ти млади људи заједно проводе пет недеља у Бечу и учествују на огромном броју радионица на којима уче нове технике, вештине, основе о театру, приступу уметности и затрпани су реком нових информација. Према моме искуству када радиш као уметник, оно што ти је неопходно потребно је да разумеш своја сопствена ограничења.

Последње што ћу рећи студентима на крају фестивала је да треба да забораве све што су овде научили, јер ће им то и овако и онако користити, али ако то понесу са собом и покушају да задрже у главама, то неће функционисати. То није приступ на који је организација ImpulsTanz-а навикла. Сакупљање енергије у смислу "заједништва" је до сада било оно што се очекивало од ментора. Пошто ја тако не размишљам рећи ћу им – вас јесте 65, али желим да останете индивидуе.

Публика испред критике

Још увек преовлађује мишљење да је класичан балет "права ствар" а да модеран балет "није озбиљан". Неки критичари доводе модеран балет у питање сматрајући да то није плес. Како то коментаришете?

За мене је то дефинитивно плес. Моје мишљење је да је јавност дебели корак испред критике и да публика воли да види нешто несвакидашње, нешто ново. Због тога и одлазе да погледају такве ствари. Да будемо поштени, од десет посетилаца, девет се бави плесом. Ми волимо да играмо, а мање да гледамо, али ужитак тог парадокса је да када погледаш перформанс који толико обузме твоју пажњу да осетиш апсолутну радост, то је осећај који се не да описати.

Урадили сте кореографију за филм Адама Робертса "Плаво-жуто" за једну од највећих балерина свих времена – Силви Гијем. Да ли се у том чину осећа доза носталгије према класичном покрету?