Душа и злато

Због натписа „Косово је Србија” на мајици коју је носио на свечаној додели медаља на Европском првенству у Ајндховену, Милораду Чавићу је одузето право да настави такмичење које је бриљантно започео. На 50 метара делфин стилом не само да је освојио златну медаљу, него је чак два пута поправљао рекорд Старог континента у тој дисциплини.

Европска пливачка федерација (ЛЕН) готово сигурно је оштетила наш спорт за медаљу, врло могуће и златну, јер је Чавић био фаворит на 100 метара делфин стилом. Међутим, напакостила је, може се рећи, и самом европском пливању, то јест себи. Наш пливач је у изврсној форми и јуришао би на европски рекорд и у тој дисциплини и, да је успео, Европа би смањила заостатак за светом (светски рекордер је Американац Крокер с 23.51, а европски Украјинац Сердинов с 24.30).

Чавић је оптужен да је својим поступком (стављено му је у грех и што је носио српску заставу, дакле заставу државе коју представља) угрозио безбедност. Вероватно је порука с његове мајице могла да смета некоме. Није спорно да не треба увлачити политику у спорт, али је, исто тако, и питање да ли би слична порука, али друге врсте, довела до оваквог својеврсног преког суда. Много често се срећемо с двоструким аршинима и то на нашу штету.

Милорад Чавић је рођен у САД, тамо је одрастао, тамо се школовао и тамо и живи. Међутим, био је и остао Србин, а на то нико не може да га натера, нити да му одузме то право. Између душе и злата изабрао је ово прво. Добровољно је кренуо на својеврсну голготу да би скренуо пажњу света на неправду према Србији. Могао је да се заклони америчким пасошем и спортском каријером и да „не чачка мечку”. Али, крв није вода, осећај за правду не могу да потисну медаље, ма како сјајне биле.

Оваквих случајева није било у спортској историји, али ни у светској историји није било „косовских случајева”. Право спортисте да управо у улози шампиона изрази неслагање с неким политичким збивањима није новина. Најпознатији пример је с Олимпијских игара у Сијудад Мексику 1968. када су амерички атлетичари црне пути на победничком постољу свирање химне САД пропратили погнуте главе и с подигнутом десном руком са стиснутом песницом. У време расних нереда у Америци тиме су показали на чијој су страни.

Према сведочењима из Ајндховена, Чавића пре додељивања медаља нико од организатора није упозорио да не носи „опасну” мајицу. Чак је у званичном саопштењу поводом његовог позивања на саслушање наведено да је српску заставу крио испод тренерке? Чавић тврди да је то лаж, а и, најблаже речено, не може да се докучи разлог зашто би је носио кришом кад се она вијори на јарболу?

Чавић је, спортски гледано, несумњиво оштећен. Али, с друге стране, он је добио много више него да је вишеструки европски шампион и рекордер. Њих је било и биће, а ретки су они попут њега, који се издигну изнад резултата и медаља. Добили су и наша земља и наш народ, јер је и на овај начин указано свету да се наш човек, чак и онај који нема везе с политиком и балканским васпитањем, не мири с неправдом нанетом Србији. Како год да се ствари одвијају, не би смело да се догоди да заборавимо ово Чавићево саможртвовање.