Сократова Грчка је нестала

У малој луци острва Нисе, под грчким сунцем, близу рушевина храма посвећеног Дионизију и византијског манастира, светски познат канадски писац криминалних романа покушава да напусти полицијску литературу и пише о лепоти света и његовој светлости. То је у неколико речи садржај управо објављеног романа „Кукурику” Пана Бујукаса. Овај значајан писац овенчан многим канадским и француским наградама који је завршио студије архитектуре и академију за позориште и филм већ је познат нашој читалачкој публици. Ово је његова четврта књига објављена у издавачкој кући „Албатрос Плус”, некадашњем „Филипу Вишњићу”.

Рођен у Бејруту од грчких родитеља, од своје двадесете године живи у Монтреалу, али духом заправо никада није напустио грчка острва својих предака.

Ви сте Канађанин грчког порекла и често у својим делима пишете о Грчкој, оној античкој, оној византијској, али и овој модерној. Каква је, по вашем мишљењу, она данас?

Нажалост, новац је у очима Грка постао животни циљ. То је створило грамзивост, безобзирност, потрошачку грозницу. Цитираћу грчког Нобеловца из 1963. песника Сефериса: „У Грчкој су биле две расе – Сократова и Анијотосова (трговац који га је осудио на смрт). Прва је створила величину Грчке, али она је нестала. Остаје само друга.”

У једном од ваших романа износите занимљиву поставку да је на подсвесном нивоу страх од жене и њиховог ослобађања навео мушкарце да ударе у Трговински центар у Њујорку. И да је још од Адама и Еве религија успела све да објасни осим две ствари: жену и њену сексуалност и зато ју је просто забранила. Интегризам је по вама страх од жене?

Довољно је да погледамо како Библија која је у основи и хришћанства и ислама гледа на жену. Две религије које су тело и сексуалност демонизовале.

Да ли су данашњи Грци антички пагани, византински хришћани, атеисти?

Православни Грци су мешавина. Као и Африканци, чак и преобраћени, нису успели да се ослободе старих ритуала и празноверја.

Рекли сте у једном интервјуу да је прва грчка књига била „Одисеја” с поруком да у животу пред препрекама не треба очајавати, већ попут Одисеја само ићи напред. Предаје нема. Шта је у роману „Кукурику” ваша филозофска порука?

Ако у роману и има неке филозофије, тога нисам био свестан. Јунака пре свега нагони страх који је заједнички свим мушкарцима и женама: страх да ће после смрти бити заборављени.

„Само криминални роман даје праву слику човечанства данас”, кажете у роману. Шта то, заправо, значи?

То је пре свега мишљење детектива, личности коју аутор хоће да уклони да би се спасао, што и не скрива. Помало је он и у праву, нарочито када је реч о насиљу и окрутности за које је човек способан, а којима се романи који нису криминални ретко баве. Бар не онолико колико је то било у класичним трагедијама.

Пишете да су некада млади странци, хипици, на острвима могли да живе колико су хтели, а сада дуг боравак у кући поред Егејског мора могу себи да приуште само богати странци. Шта се у Грчкој тако драстично променило за ових четрдесетак година?

Скок цена! Као и свуда у Европи. Шездесетих година могао сам цео дан да живим са 10 долара, рачунајући и хотел, и у Лондону, и у Бечу, и у Паризу. Покушајте то данас.

„Полицијска литература је сувише предвидива и стереотипна и не успева у својој намери да продре у дубине људске душе јер досеже само до најизопаченијих и најнасилнијих делова”, кажете у роману... Он је врста пародије на ту литературу. Зашто мислите да је данас толико велика експанзија кримића и криминалних филмова?

Зато што је то штиво за читање лако, згодно, не захтева никакав умни напор па се брзо одомаћило. А читаоци не воле да им се мењају навике. Исто је и са филмом. Колико смо до сада пута видели Џејмса Бонда?

Правите паралелу између Шекспира и трилера и кажете да аутори трилера брзо падају у заборав за разлику од Шекспира који се радо чита и после толико векова. Да ли мислите да је баш то будућност полицијске литературе? А Сименон, Патриша Хајсмит, Хичкок?

Упркос мом дивљењу Хичкоку не могу да га сматрам аутором криминалних романа јер ништа није написао. Од Хајсмитове сам прочитао само један роман, врло давно. Али Сименоновог Мегреа прочитао сам у младости у целости и поново пре неколико година. Сименона волим много, то је велики француски писац мада су по мом мишљењу његови криминални романи већ превазиђени. Оно чега се сећамо су стил, Француска тог доба, али заплете прича, њих не памтимо.

Потреба и радозналост које су некада нагониле острвљане да се отисну на море ишчезле су доласком туризма и субвенција из Европске уније, ваше су речи из романа. Да ли то значи да је Грчка изгубила уласком у Европску унију?

Не, Грчка је наравно добила. Али шта су Грци сами учинили са својим приступањем? Сваке године добијали су четири одсто свог БДП-а као помоћ и уместо да то искористе за стварање солидног производног система, извесни су напунили џепове не хајући за општи интерес. Погледајте само шта се дешава у вашој земљи и Европи пред таласима избеглица из Африке и са Средњег Истока. А извесни, чак, са тим и манипулишу, јер када се народ плаши чини све што му власт наложи…

Која је права природа писаца криминалних романа? Да ли су они прикривени насилници, мрачњаци, серијске убице? Или само писци са одређеном врстом маште?

Мислим да је у питању све то заједно.

Будући да је Грчка ваша омиљена тема да ли бисте волели да тамо живите или је Канада та која вас у ствари на Грчку инспирише?

Грчка није моја омиљена тема већ извесни Грци и грчка острва. Волим острва. И Монтреал је једно.

Ивана Хаџи-Поповић, преводилац романа „Кукурику”