Три века Београдске Богородице

У Међугорју, почетком осамдесетих, некој дечици се причинила Госпа. Онда је Бискупска конференција СФРЈ онамо послала комисију: сва деца су ислеђивана, а налаз je био позитиван. Џаба је Ватикан изразио сумњу; ходочасници су похрлили са свих страна, верски туризам је процветао, а читав крај се препородио. Али, остао је црв сумње, иако је општепознато да је са Свемогућим све могуће!

И ја сам пре двадесетак година видео Богородицу, и то усред Београда, али поводом тога нико није слао комисију! Том чудном догађају „кумовао“ је велечасни Лоранд Килбертус, свештеник у исусовачкој Цркви Светог Петра апостола у Македонској 23, када ми је показао и поверио чудну повест те реликвије. Скривала се у сенци бочног пролаза слева, иза стубова што подупиру свод. И само пред онима што су знали да је онде, засјала би својом узвишеном барокном лепотом. Тек недавно, након обнове цркве, враћена је у олтарски део где је одувек и припадала, да својим племенитим ликом и с чедом у наручју озари и вернике и намернике.

Слику је 1732. године добио на дар Фрањо Ксаверски Вогел, тадашњи супериор београдских исусоваца, па је на углу Душанове и Немањине (сада Улице цара Уроша), на Дорћолу, њој у част никао први језуитски храм.

Иако ју је сликар, чувени Јаков Криштофер Плацер, далеке 1718. године назвао „Марија Помоћница“ (Maria Hilf) по оригиналу који се чува у Пасауу, у Немачкој, због злехуде судбине коју је делила са домаћинима прозвана је „Богородица Београдска“ па су је, уз браћу католике, подједнако поштовали и православни хришћани. Али, како нам оданде нису увек долазили гости у хабитима и доносили дарове, слика Госпе је ишчилела из сећања. Вероватно да је забораву допринело и то што су језуити 1739. године морали у бежанију пред Турцима кад су поново нахрупили у Београд, запаливши за собом цркву и најстарију београдску гимназију, а понели једино ту слику и сместили је у петроварадински Жупни двор, где је „у егзилу“ провела готово два века.

Богородица нам се вратила тек 1933, две године након што су језуити поново дошли у Београд, купили кућу Јована Стејића у Поенкареовој, данас Македонској улици, па у дворишту саградили храм Светог Петра Апостола. Скрасила се на своме и међу својима, али замало да априла 1941. године опет подели судбину својих несрећних домаћина, кад је и црква, њено одредиште и уточиште, погођена с две запаљиве авионске бомбе.

Остало је непознато да је због наше Госпе у Београд навраћао и један будући папа! Наиме, 16. новембра 1933. у престоницу је свратио и монсињор Анђело Ринкали, тада апостолски делегат из Софије на пропутовању за Рим, па је дошао да види и Богородицу. То му се посрећило, јер је том приликом у Ватикану био изабран за поглавара Римокатоличке цркве као Јован Павле XXIII. Те би тврдња да папа никад није посетио Србију морала да се релативизује.

Требало би да се преиспита и стручност туристичких прегалаца, јер по силним бедекерима посвећеним престоници нема ни словца о „Богородици Београдској”. А требало би, макар због странаца из хришћанског дела света што нам долазе у госте.