Звецкање и звоцање

Буџетом за 2017. Хрватска је предвидела много веће издвајање и за војску и за ветеране. Средства за одбрану су знатно увећана и износиће 4,5 милијарди куна (око 600 милиона евра). Министарство хрватских бранитеља (ветерана) добиће из буџета 1,14 милијарди куна, што је чак 28 одсто више него за 2016. годину. Значе ли ови подаци милитаризацију наших комшија с друге стране Дунава?

Шеснаест борбених хеликоптера с потребном опремом стигло је у базу Хрватског ратног зракопловства у Земунику крај Задра. То су први борбени хеликоптери западне производње у овој држави, а планирају и куповину америчких борбених авиона.

Браниоци наоружавања не крију да је то и одговор НАТО-а што ће Русија ускоро да пошаље Србији шест авиона „миг-29”. Уз већ познате приче о ракетним системима, ето Хрватске – за рат спремне.

Економска криза је мало попустила, али уместо детанта и изградње дуготрајније политике добросуседства, следи, чини се, талас наоружавања и звецкања оружјем и међусобног дељења лекција између Хрватске и Србије.

За хрватску председницу Колинду Грабар Китаровић, бившу помоћницу главног секретара НАТО-а, зна се да воли војску и униформе, па је у интервјуу часопису „Дифенс њуз” изјавила да је – у случају да САД икад затреба помоћ Хрватске – најважније да рачуна како увек она стоји уз њих раме уз раме и да ће „контингент хрватских војника учествовати у одговору НАТО-а на гомилање руских снага на граници ЕУ, у балтичким земљама”.

Највише ироничних реакција на такве Колиндине изјаве биле су у стилу: „Нема трећег светског рата без Колинде и Хрвата!” Тако је и „шокантно” откриће да је НАТО спреман да војно интервенише у евентуалним етничким сукобима на Балкану дочекано коментаром: „А ми мислили да НАТО није спреман...”

Жеља за милитаризацијом може да се уочи и у говорима председнице РХ, на пример у неспретним најавама сасвим могуће активације обавезног војног рока, али и стварање атмосфере да Хрватској прети опасност која долазе споља. А од кога?

Ту нема много увијања, од Србије, а преко ње од Русије. Тим „штитовима” избегава се суочавање са растућим усташтвом за које председница Хрватске јавно тврди да не постоји и да је све само „плод агресивне реторике или реторичке агресије из Србије”.

Скандирања на протеклом дербију Хајдука и Динама у Сплиту „За дом спремни” и „Србе на врбе”, скандирања испред Српског народног вијећа у Загребу, па табле у Јасеновцу и у кругу болнице у Сиску, не може а да не наведе на озбиљна размишљања да се Хрватска вратила у деведесете године обнављајући национализам, нетолеранцију и антимањинску, посебно антисрпску кампању, али и да има тенденцију рехабилитације четрдесетих година 20. века.

На крају остаје питање да ли је Хрватска, као чланица ЕУ, у стању (или није или неће) да се разрачуна са фашистичким наслеђем НДХ. Звецкање оружјем и ударање у ратне добоше само одлаже суочавање са стварношћу, које мора да се деси кад-тад.