Сукоб жеља и могућности

Опет сам, ваљда гоњен мазохизмом, отишао на Сајам аутомобила, а сваки пут кажем: „Нећу више, богами!” Чудна је човек работа, воли да кињи себе, па то ти је...

Елем, ураним да зору преварим, избунарим старе залихе фирмиране гардеробе – да заличим на власника неког значајног модела аутомобила, пребацим моју вољену нишку „Дрину” у конзервисану, празну, паклицу „марлбора”, уденем под мишку кожну торбицу, набреклу од сендвича у њој, кључеве од стана пребацим на репрезентативни привезак „баварског моторног возила” (BMW) да имам чиме да витлам пред слађаним промоторкама, па правац на аутобус.

Ваљда неће баш сад контрола? Морао бих да вадим и сендвич и алтернативни „марлборо” да дођем до карте, купљене пре месец дана да некад буде откуцана...

Стигнем безболно на место сукоба жеља и могућности, кад оно тамо, међутим... Нисам, видим, нимало оригиналан. Армија оваквих што личе на мене, илити ја на њих. Познајемо се по привесцима и обрисима земичке у торбици... Не мари. Не можемо сви да будемо купци, али можемо барем да личимо на њих.

Умало да заборавим, „ин” је носати лименку неког енергетског пића са собом, па сам се снабдео једном од њих. Нама, „младим лавовима бизниса”, никад довољно енергије...

Чујем, већ првог дана продати сви „трособни станови” на четири точка! Видно се нервирам. Одоше ми пред носом модели за које сам био заинтересован, ццц... Шта ћу, енергично отпијам гутљај из магичне лименке и псујем ту проклету трку с временом! Ма, само да нисам толико дуго чекао аутобус... Треснуо бих ја љутито и торбицу о земљу, али се плашим да се не разлете маргарин и паризер по њој.

Бесно идем даље, сачекаћу ред за сликање на штанду неког другог произвођача.

Добри стари „ауди”! Кад год ми је у животу било тешко – нашао ми се. Неки сумњиви клинци ми се врзмају око кола, ваљда не виде ко је овде генетски предодређен за та четири преплетена круга... Потежем актуелни модел реномираног произвођача мобилних телефона и зовем једног од тих дечкића да ме слика.

– За уметничку фотографију пресудна су три елемента: аутомобил, хостеса и ја са лименком! Пази да ти нешто од тог „светог тројства” не побегне из кадра и води рачуна да све делује аутентично, природно. Онако, као да су она и ауто пришли мени и инсистирали да се фотографишемо... – упућујем га у тајне заната, да не омане.

Време је да у потаји, негде иза хале, смлатим онај сендвич. Почела је торбица да мами керове луталице.

Срећем неке познанике, али их вешто избегавам. Не уклапају ми се у амбијенталну целину. За столом смо кратки еспресо, „марлборо”, привезак, штос каталога и ја. Позвао бих их да нам се придруже, али стварно нема места. Видите колико нас је?...

Бистрим памфлете излагача, а мислим се: хоће ли бити неке слободне столице у аутобусу, кад кренем кући?

Идем још једаред да обиђем штандове и коначно се одлучим.

– Извините, пошто су миришљаве јелкице? А, је л` пасују на ретровизор сваког BMW-а? Преломио сам: торбица ће ми мирисати на „сибирски бор”!

Замајавам врле менаџере да ми потанко објасне све услове куповине и рок испоруке аутомобила. Вређају ме помињањем некаквих сајамских попуста, као да ја постављам питање око четири-пет хиљада евра, горе-доле... Дође ми да од беса згужвам ону енергетску лименку, али ваљаће за још неку прилику.

И то ми је неки трговац! Нећу му се ни јавити, видим ли га из аутобуса, некада, негде на семафору!

Ето шта ми уради човек, грешком откуцах ону карту, а толико сам је дуго чувао...

Ма, лепо кажем: никада више...до следеће године! Срећа, ускоро ће Сајам еротике да се мало одморим од насртљивих продаваца...