Драматика председничких избора

На први поглед нема разлога за толику прашину која се подигла поводом председничких избора, јер они нису тако близу да би почела кампања, а не изгледају ни толико битно јер је власт концентрисана у Влади Србије која има више него комотну већину. Но очигледно да све није онако како изгледа. Прво, избори нису тако далеко, а још се не знају ни кључни кандидати власти и опозиције. Или, прецизније, можда се и знају кандидати, али није јасно кога ће ко подржати на тим изборима. Додатну пометњу ствара најава могућих парламентарних избора за које готово нико осим СНС-а није спреман. На крају, председнички избори нису без тежине јер иако не носе са собом „власт“, носе промену односа снага, а то пре или касније води и ка промени власти.

У табору владајуће коалиције постоји дилема да ли ће Вучић подржати Николића или ће сам изаћи „на црту“ опозицији. Последња истраживања показују да Николић није избор који доноси сигурну победу над представником опозиције у другом кругу, док Вучић нема тај проблем. Проблем је што је Николић својом вишегодишњом пасивношћу, али и гафовима свог окружења, уз пословично непријатељство медија срозао и свој рејтинг и рејтинг саме председничке функције. Ствар око Николићеве кандидатуре компликује и то што Дачић не би подржао Николића, али би стао уз Вучића уз формулацију која му оставља маневарски простор, да је то заједнички кандидат владајуће коалиције. Осим тога, и неки мањи коалициони партнери исказују сличну лојалност према Вучићу, али не и Николићу.

Но и поред свега Николић јесте актуелни председник, и то не треба потцењивати у смислу његове стартне позиције на председничким изборима. Владајућа коалиција ће имати проблем ако се Николић и поред тога што му шансе за победу опадају кандидује „самостално“ и тиме покуша да изнуди њену подршку у другом кругу. Тад је тешко замислити и Вучића и Николића у изборној трци осим можда кроз расписивање парламентарних избора на којима би онда била једна сасвим другачија ситуација. Тада би Николић дошао до другог председничког мандата уз подршку Вучића. То би и био основни мотив владајуће странке за расписивања ванредних парламентарних избора „кад им време није“.

Тешко је очекивати да се испуни идеја опозиције да на овим изборима победи Вучића без његовог учешћа. Због свега тога, да би били најбољи пресек односа снага на политичкој сцени, кандидати за председника треба да буду они који имају највећу подршку јавности. А то значи да се Вучић кандидује „испред власти“, док би рецимо Јеремић или Шешељ били претенденти на други круг, ако њега буде. То је битно јер пресликавањем реалних односа снага политичких актера на резултате председничких избора добијамо политичку стабилност. У противном, имаћемо опет веће или мање тензије на релацији влада–председник. То лако прелази у нестабилност и политичку кризу која може бити врло ризична у оваквом комшијском и ширем геополитичком окружењу.

Унутар опозиционе сцене се исто тако дешавају престројавања и такмичење за најбољу стартну позицију. Шешељ на националном или десном полу политичке сцене са својим искуством „трамповске кампање пре Трампа“ није никако за потцењивање, нарочито ако добија подршку младих који се уопште не сећају деведесетих. Унутар прозападне, проевропске и либералне опозиције искристалисала су се два играча – Јанковић и Јеремић. Јанковић ипак као прозападни политичар који при томе и нема политичко искуство нема велике шансе у односу на Вука Јеремића који гаји у свом политичком имиџу и проевропску и националну црту. Он ће, да би појачао ту „националну“ или „проруску“ причу, настојати да добије подршку од неких који важе за промоторе такве политике. Њему ће ићи наруку у том погледу и медијски спинови како га „подржава Путин“. Вероватно би у другом кругу, ако другог круга буде, имао подршку и Обрадовића и Двери. Све ово говори да је патриотска и проруска јавност од кључног значаја за победу на председничким изборима, што либерали не виде или не желе да виде. Ко год потцењује тај део бирачког тела, сам се дисквалификује на изборима. Они пак којима је то јасно знају да се међу бирачима са умерено патриотским и са проруским ставовима, али који нису антиевропски настројени, налази и победа на председничким изборима или пак улазак у други круг који за неког може бити победа јер се профилише као јак политички актер.

Политички аналитичар