Dramatika predsedničkih izbora

Na prvi pogled nema razloga za toliku prašinu koja se podigla povodom predsedničkih izbora, jer oni nisu tako blizu da bi počela kampanja, a ne izgledaju ni toliko bitno jer je vlast koncentrisana u Vladi Srbije koja ima više nego komotnu većinu. No očigledno da sve nije onako kako izgleda. Prvo, izbori nisu tako daleko, a još se ne znaju ni ključni kandidati vlasti i opozicije. Ili, preciznije, možda se i znaju kandidati, ali nije jasno koga će ko podržati na tim izborima. Dodatnu pometnju stvara najava mogućih parlamentarnih izbora za koje gotovo niko osim SNS-a nije spreman. Na kraju, predsednički izbori nisu bez težine jer iako ne nose sa sobom „vlast“, nose promenu odnosa snaga, a to pre ili kasnije vodi i ka promeni vlasti.

U taboru vladajuće koalicije postoji dilema da li će Vučić podržati Nikolića ili će sam izaći „na crtu“ opoziciji. Poslednja istraživanja pokazuju da Nikolić nije izbor koji donosi sigurnu pobedu nad predstavnikom opozicije u drugom krugu, dok Vučić nema taj problem. Problem je što je Nikolić svojom višegodišnjom pasivnošću, ali i gafovima svog okruženja, uz poslovično neprijateljstvo medija srozao i svoj rejting i rejting same predsedničke funkcije. Stvar oko Nikolićeve kandidature komplikuje i to što Dačić ne bi podržao Nikolića, ali bi stao uz Vučića uz formulaciju koja mu ostavlja manevarski prostor, da je to zajednički kandidat vladajuće koalicije. Osim toga, i neki manji koalicioni partneri iskazuju sličnu lojalnost prema Vučiću, ali ne i Nikoliću.

No i pored svega Nikolić jeste aktuelni predsednik, i to ne treba potcenjivati u smislu njegove startne pozicije na predsedničkim izborima. Vladajuća koalicija će imati problem ako se Nikolić i pored toga što mu šanse za pobedu opadaju kandiduje „samostalno“ i time pokuša da iznudi njenu podršku u drugom krugu. Tad je teško zamisliti i Vučića i Nikolića u izbornoj trci osim možda kroz raspisivanje parlamentarnih izbora na kojima bi onda bila jedna sasvim drugačija situacija. Tada bi Nikolić došao do drugog predsedničkog mandata uz podršku Vučića. To bi i bio osnovni motiv vladajuće stranke za raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora „kad im vreme nije“.

Teško je očekivati da se ispuni ideja opozicije da na ovim izborima pobedi Vučića bez njegovog učešća. Zbog svega toga, da bi bili najbolji presek odnosa snaga na političkoj sceni, kandidati za predsednika treba da budu oni koji imaju najveću podršku javnosti. A to znači da se Vučić kandiduje „ispred vlasti“, dok bi recimo Jeremić ili Šešelj bili pretendenti na drugi krug, ako njega bude. To je bitno jer preslikavanjem realnih odnosa snaga političkih aktera na rezultate predsedničkih izbora dobijamo političku stabilnost. U protivnom, imaćemo opet veće ili manje tenzije na relaciji vlada–predsednik. To lako prelazi u nestabilnost i političku krizu koja može biti vrlo rizična u ovakvom komšijskom i širem geopolitičkom okruženju.

Unutar opozicione scene se isto tako dešavaju prestrojavanja i takmičenje za najbolju startnu poziciju. Šešelj na nacionalnom ili desnom polu političke scene sa svojim iskustvom „trampovske kampanje pre Trampa“ nije nikako za potcenjivanje, naročito ako dobija podršku mladih koji se uopšte ne sećaju devedesetih. Unutar prozapadne, proevropske i liberalne opozicije iskristalisala su se dva igrača – Janković i Jeremić. Janković ipak kao prozapadni političar koji pri tome i nema političko iskustvo nema velike šanse u odnosu na Vuka Jeremića koji gaji u svom političkom imidžu i proevropsku i nacionalnu crtu. On će, da bi pojačao tu „nacionalnu“ ili „prorusku“ priču, nastojati da dobije podršku od nekih koji važe za promotore takve politike. Njemu će ići naruku u tom pogledu i medijski spinovi kako ga „podržava Putin“. Verovatno bi u drugom krugu, ako drugog kruga bude, imao podršku i Obradovića i Dveri. Sve ovo govori da je patriotska i proruska javnost od ključnog značaja za pobedu na predsedničkim izborima, što liberali ne vide ili ne žele da vide. Ko god potcenjuje taj deo biračkog tela, sam se diskvalifikuje na izborima. Oni pak kojima je to jasno znaju da se među biračima sa umereno patriotskim i sa proruskim stavovima, ali koji nisu antievropski nastrojeni, nalazi i pobeda na predsedničkim izborima ili pak ulazak u drugi krug koji za nekog može biti pobeda jer se profiliše kao jak politički akter.

Politički analitičar