Рене Магрит – математичар у сликарству

Од на­шег спе­ци­јал­ног из­ве­шта­ча
Па­риз – Фран­цу­ска пре­сто­ни­ца увек је пу­на уз­бу­дљи­вих из­ло­жби, али у овој се­зо­ни мо­жда је нај­дир­љи­ви­ја она у Му­зе­ју Ор­сеј по­све­ће­на Фре­де­ри­ку Ба­зи­ју (1841–1870), јед­ном од нај­ве­ћих та­ле­на­та им­пре­си­о­ни­зма ко­ји је по­ко­шен на бој­ном по­љу пре не­го што је на­вр­шио 29 го­ди­на.

Ње­го­ви при­ја­те­љи Мо­не и Ре­но­ар, с ко­ји­ма је де­лио ате­ље, на­сли­ка­ли су ше­зде­се­ти­ну сли­ка од ко­јих су ве­ћи­на ре­мек-де­ла, док се он при­ја­вио за вој­ску у фран­цу­ско-пру­ском су­ко­бу 1870. го­ди­не. Из­бор, фа­та­лан по ње­гов жи­вот, ипак ни­је ус­пео да ба­ци у за­бо­рав ње­го­во де­ло, у пр­ви мах за­по­ста­вље­но.

Тре­ба­ло је са­че­ка­ти 1910. го­ди­ну да би би­ла при­ре­ђе­на пр­ва из­ло­жба ње­го­вих де­ла у Па­ри­зу. Убр­зо је, за­хва­љу­ју­ћи кри­ти­ци и кон­зер­ва­то­ри­ма, иза­шао из за­бо­ра­ва, а по­сле 1950. го­ди­не ње­го­ве сли­ке ула­зе у аме­рич­ке ко­лек­ци­је и он до­би­ја ме­ђу­на­род­ни ста­тус. 

Из­ло­жба „Ба­зиј, мла­дост им­пре­си­о­ни­зма”, ко­ја тра­је до 5. мар­та 2017. го­ди­не, ожи­вља­ва дух аван­гар­де из ше­зде­се­тих го­ди­на 19. ве­ка, ко­је се сма­тра­ју од­лу­чу­ју­ћим у исто­ри­ји умет­но­сти, ка­да су Ма­не, Мо­не, Ре­но­ар, Се­зан, Де­га, Си­сли ам­би­ци­о­зно на­сто­ја­ли да осве­же сли­кар­ство.

Ба­зиј, ро­ђен у Мон­пе­љеу, сти­же у Па­риз 1962. ка­ко би ту на­ста­вио сту­ди­је ме­ди­ци­не, по­што му је у по­ро­ди­ци на­ме­ње­на суд­би­на ле­ка­ра, али чим је сти­гао упи­су­је се у сту­дио сли­кар­ства Швај­цар­ца Шар­ла Гле­је­ра, где сре­ће Мо­неа, Ре­но­а­ра и Си­сли­ја.

Две го­ди­не ка­сни­је до­би­ја до­зво­лу од ро­ди­те­ља да на­пу­сти ме­ди­ци­ну ка­ко би по­стао сли­кар.

Та­да на­пу­шта и Гле­је­рев сту­дио да би сли­као сло­бод­но у свом вла­сти­том ате­љеу или код Мо­неа.

Али ате­ље Ба­зи­ју ни­је био до­во­љан. Од­ла­зи да ра­ди на отво­ре­ном про­сто­ру бли­зу Фон­тен­блоа, по са­ве­ту Мо­неа, с ко­јим та­ко­ђе иде у Нор­ман­ди­ју, на­ро­чи­то у Он­флер, у по­тра­зи за мо­ти­ви­ма. Вра­тив­ши се у Па­риз, не пре­ста­је да тра­жи од сво­јих ро­ди­те­ља ате­ље за рад.

Из­ме­ђу 1863. и 1870. го­ди­не, за­у­зео их је шест. Жи­ве­ћи од рен­те ко­ју је до­би­јао од ро­ди­те­ља, био је да­ре­жљив пре­ма сво­јим при­ја­те­љи­ма с ко­ји­ма је де­лио мно­ге од сво­јих ста­но­ва. У ате­љеу су им по­зи­ра­ли жен­ски про­фе­си­о­нал­ни мо­де­ли, а ка­да би им по­не­ста­ло нов­ца, по­зи­ра­ли би јед­ни дру­ги­ма.  

У јед­ном пи­сму сво­јој мај­ци 1866. го­ди­не у ко­ме од ње тра­жи но­вац да би мо­гао да пла­ти про­фе­си­о­нал­не мо­де­ле, Ба­зиј пи­ше:„Не осу­ђуј ме на мр­тву при­ро­ду до­жи­вот­но!”. Увек оку­пи­ран жи­вим мо­де­ли­ма, сва­ког ле­та од­ла­зи у род­ни Мон­пе­ље, где сли­ка на отво­ре­ном про­сто­ру. На по­ро­дич­ном има­њу сли­ка јед­но од сво­јих нај­ам­би­ци­о­зни­јих де­ла „По­ро­дич­но оку­пља­ње” (или „По­ро­дич­ни пор­трет”), на­ме­ње­но Са­ло­ну умет­но­сти. Афир­ми­ше се као сли­кар му­шког те­ла, што се нај­бо­ље ви­ди на сли­ци „Лет­њи при­зор”. 

Ба­зиј је та­ко­ђе оста­вио ве­ли­ки број цр­те­жа, од ко­јих се зна­тан број чу­ва у Му­зе­ју Ор­сеј. Из­ве­сни кро­ки­ји су ди­рект­но при­дру­же­ни сли­ка­ма, док дру­ги јед­но­став­но све­до­че о ње­го­вом ис­тра­жи­вач­ком ду­ху или уче­њу и пр­вим по­ку­ша­ји­ма. 

Ве­ли­ко ин­те­ре­со­ва­ње иза­зи­ва­ју и две из­ло­жбе у Бо­бу­ру. На пр­вој, ко­ја тра­је до 23. ја­ну­а­ра 2017. го­ди­не, мо­гу се ви­де­ти де­ла Ре­неа Ма­гри­та (1898–1967), ве­ли­ке фи­гу­ре у мо­дер­ној умет­но­сти, ко­ји се стра­стве­но ин­те­ре­со­вао за фи­ло­зо­фи­ју.

Кроз сто­ти­нак сли­ка, цр­те­жа, до­ку­ме­на­та, по­де­ље­них у пет ета­па на овој из­ло­жби, ак­це­нат је ста­вљен упра­во на ње­го­ву те­жњу да од сво­је умет­но­сти на­пра­ви ми­са­о­ни из­раз. Ње­го­во сли­кар­ство се не те­ме­љи на слу­чај­ним те­ма­ма.

Оно по­ста­је ри­го­ро­зно кон­стру­и­са­но као ма­те­ма­тич­ка фор­му­ла. То је ме­то­дич­ки рад ко­јим се овај бел­гиј­ски сли­кар, по­знат ина­че по то­ме што је жи­вео мир­ним по­ро­дич­ним жи­во­том, бо­рио да ус­по­ста­ви ин­те­лек­ту­ал­но до­сто­јан­ство сво­је умет­но­сти, а про­тив прет­по­ста­вље­не глу­по­сти сли­ка­ра про­тив ко­је се бо­рио и Мар­сел Ди­шан.

Го­ди­на­ма се ба­ве­ћи ко­мер­ци­јал­ном умет­но­шћу да би се из­др­жа­вао, Ма­грит је тек по­сле сво­је пе­де­се­те до­жи­вео успех и при­зна­ње за свој рад.

Ис­тра­жу­ју­ћи ве­зу из­ме­ђу ре­чи, сли­ке и пред­ме­та, же­лео је да ука­же да има ве­о­ма ма­ло или ни­ма­ло ве­зе из­ме­ђу са­мог пред­ме­та и сли­ке ко­ја га пред­ста­вља (нај­по­зна­ти­ја у овом сми­слу је ње­го­ва сли­ка лу­ле).

Го­ди­не 1929. Ма­грит је об­ја­вио есеј у ко­ме је ана­ли­зи­рао од­нос из­ме­ђу ре­чи и сли­ке, а исте го­ди­не на­сли­као је де­ло „Из­да­ја сли­ка” по ко­ме је на­зва­на и из­ло­жба у Бо­бу­ру. 

Пре­кла­па­ње обје­ка­та и пре­кла­па­ње при­зо­ра, од­ра­зи у огле­да­лу, по­на­вља­ње, сен­ке, обри­си – све су то ка­рак­те­ри­сти­ке ства­ра­ла­штва умет­ни­ка ко­ји је 1966. го­ди­не от­крио де­ло Ми­ше­ла Фу­коа „Ре­чи и ства­ри” и истог тре­на ус­по­ста­вио ко­му­ни­ка­ци­ју с њим, а та раз­ме­на је до­ве­ла до Фу­ко­о­ве пу­бли­ка­ци­је „То ни­је лу­ла” (1973), ин­спи­ри­са­не Ма­гри­то­вом сли­ком.

Дру­га из­ло­жба у Бо­бу­ру, ко­ја ће би­ти отво­ре­на до 24. апри­ла 2017. го­ди­не, пред­ста­вља аме­рич­ког сли­ка­ра Са­ја Твом­бли­ја (1928–2011) ко­ји је по­сле Дру­гог свет­ског ра­та иза­брао да по­бег­не од уза­вре­ло­сти Њу­јор­ка и да ин­спи­ра­ци­ју по­тра­жи у Евро­пи, по­го­то­во у Ита­ли­ји, где је и умро мно­го го­ди­на ка­сни­је (у Ри­му, где је имао бо­ра­ви­ште го­то­во по­ла ве­ка).

Ње­го­ва умет­ност хра­ни се про­шло­шћу и европ­ском кул­ту­ром, де­ли­ма Вер­ги­ли­ја и Хо­ме­ра, те грч­ком и рим­ском ми­то­ло­ги­јом. 

Твом­бли је већ из­ла­гао у цен­тру Жорж Пом­пи­ду 1998. и 2004. го­ди­не, али ово је пр­ва ком­плет­на ре­тро­спек­ти­ва ко­ју му је Евро­па по­све­ти­ла. Пред­ста­вља­ју­ћи ше­зде­сет го­ди­на ње­го­ве ка­ри­је­ре, ре­тро­спек­ти­ва у Бо­бу­ру те­ме­љи се на три мо­ну­мен­тал­на ци­клу­са и об­у­хва­та сто че­тр­де­сет сли­ка, скулп­ту­ра, цр­те­жа и фо­то­гра­фи­ја.

По­ре­ђа­ни хро­но­ло­шки, уз не­ко­ли­ко из­у­зе­та­ка, при­ку­пље­ни из јав­них и при­ват­них ко­лек­ци­ја из це­лог све­та, ови ра­до­ви омо­гу­ћа­ва­ју да се упо­зна бо­гат­ство де­ла овог ге­ни­ја па­ра­док­са, од ње­го­вих пр­вих по­чет­нич­ких ра­до­ва из пе­де­се­тих го­ди­на, обе­ле­же­них на­ро­чи­то гра­фи­ком, пре­ко ком­по­зи­ци­ја из ше­зде­се­тих, од­го­во­ра ми­ни­ма­ли­стич­кој и кон­цеп­ту­ал­ној умет­но­сти из се­дам­де­се­тих, до по­след­њих сли­ка.

По­здра­вљен као је­дан од нај­зна­чај­ни­јих сли­ка­ра дру­ге по­ло­ви­не 20. ве­ка, Твом­бли, ина­че по­знат и по то­ме што је осли­као део та­ва­ни­це па­ри­ског Лу­вра, спа­ја у свом де­лу на­сле­ђе аме­рич­ког ап­стракт­ног екс­пре­си­о­ни­зма и ко­ре­не ме­ди­те­ран­ске кул­ту­ре.