Иметак од математике прелио у Матицу српску

Нови Сад – Матицу српску у Новом Саду помагали су у прошлости богати Срби велепоседници и трговци, а ових дана међу њене велике добротворе уписан је и један математичар. Новосадски професор др Радивоје Деспотовић данас је у деветој деценији живота и већ дуго је у пензији, а уз његове уџбенике и приручнике за „краљицу наука”, како је о математици говорио славни Гаус, училе су генерације ђака.

Оно што је урадио за Матицу само је његова одлука да настави оно што је чинио цео свој професионални век. А то је било, каже он, да помаже, деци или одраслима, јер прве је учио математици, а друге подучавао како да томе науче младе. Сада је помоћ другачије врсте и новчано помаже најстаријој књижевној, културној и научној институцији у Срба, са којом раније није имао додира, али како објашњава, и она је била та која га је на неки начин подстакла на то до допринесе у домену своје струке.

„У животу сам најпре помагао оним што ја знам: својим инструкцијама, саветима, извођењем наставе док сам био професор у школи и после на Природно-математичком факултету, а када сам отишао у пензију, почео сам да размишљам да ће неки мој иметак користити другоме. Па нећу га носити са собом”, прича са осмехом крепки професор, овогодишњи „Велики донатор” за научноистраживачку делатност Матице, коме је та повеља – захвалница уручена на недавном Дану добротвора у овој институцији.

Попут велике новосадске доброчинитељке 19. века Марије (Поповић) Трандафил, која је изгубила ћерку и сина, а у чијој задужбини се и данас налази Матица српска, своју личну трагедију имао је и професор Деспотовић. О њој не прича, али каже да „кад човек доживи трагедију – или ће рећи: овај свет није за мене, или ће ипак наћи мотив да и даље нешто чини”.

Са супругом је донирао и градњу храма у родном Ваљеву, храма Светог Саве у Београду, као и манастире Жича и Хиландар. „Човек за живота хрли за материјалним добрима, али кад дође у неке године, схвати да то није најважније у животу”, наводи.

Одрастао је у сиромашној сеоској породици са шесторо деце и скромним имањем од три хектара земље. Завршио је гимназију у Ваљеву, где је било места за локалног ћату, али је ипак отишао на студије, желећи да испуни дечачки сан. Гледајући немачке штуке, хтео је да постане конструктор авиона па је покушао да упише машинство. Иако у томе није успео, већ се обрео на математици, каже да без обзира на исход увек треба покушати остварити свој сан.

Ове године су за велике добротворе Матице српске проглашени и песник Матија Бећковић, као и познати српски бизнисмен из Јужноафричке републике Нићифор Аничић. Бећковић је донирао део своје награде коју је добио од Андрићевог института и награде за књигу „Три поеме”, а Аничић је помогао издавање књиге „Запамћења” академика Василија Крестића.

„Аничић није желео да се зна за њега и једва смо га за то намолили. Он иначе живи у Јоханесбургу”, напомиње председник Матице проф. др Драган Станић, који је захвалнице исписао и за 19 других добротвора и пет дародаваца – институција, предузећа и појединаца. Међу даровима је било и уметничких дела, скулптура, књига, читавих личних библиотека, а један полудраги камен, аметист, стигао је из Аустралије.

Највише помоћи адресирано је на матичин Летопис. Један број штампан је захваљујући Српском националном савјету Црне Горе, чији председник Момчило Вуксановић каже да су спремни да и убудуће помогну „у оној мјери колико можемо да мајка Матица постигне што је могуће боље резултате и напредује у свему ономе што значи очување српског идентитета и српског интегрализма на најширем простору”.

Међу добротворима је и Новосађанин Владимир Ватић у чијем студију се припремају за штампу Матичина издања. „Чиме би човек могао више да се похвали него да ради за Матицу. Знате, неке приватне издавачке куће су велике, имају пуно наслова, али Матица је ипак Матица”, додаје.

У прошлости су њени велики добротвори били некадашњи председник Сава Текелија, Јован Нако, између осталих Петар Коњевић, чијим новцем је покренута и очувана значајна едиција „Књига за народ”, која је трајала више од 50 година и била је, по речима Станића, велика школа за припаднике нашег народа, јер су те књиге подучавале и како треба неговати пчеле, винограде, садржала су знања о занатима...

Бечејски велепоседник Богдан Дунђерски у задужбину јој је оставио 360 катастарских јутара првокласне земље у Бачкој, а та имовина налази се у склопу ПИК „Бечеј”.

„У социјалистичком периоду сва добра Матице су национализована, али она никад није заборавила своје добротворе, него је чувала успомену на њих и никада није донела акт којим се укида фонд односно задужбина коју су ти људи формирали. Имовина јесте одузета, али фондови су за нас, у формално-правном смислу, и даље постојали, и сад се надамо да ћемо моћи да повратимо део имовине и на тај начин можда растеретимо државу од неопходности да улаже велика материјална средства у Матичино постојање”, каже Станић.