Бадњаци на екрану

Сећам се, пре нешто више од тридесет година, у децембру 1985, на падинама Гледићких планина, које се валовито спуштају и нестају у равницама моравске долине – још почетком децембра пао је први снег. Пет година после смрти највећег сина југословенских народа Јосипа Броза – у идеолошкој залеђини комунизма и под паролом „И после Тита – Тито”, његова сенка се још увелико надвијала над нашим животима. Заштита имена, лика и дела великог вође, али и тековина комунистичке револуције – стављени су под окриље вербалног деликта у законски оквир, у којем је санкционисано другачије мишљење и сваки покушај јавног манифестовања грађанске слободе, политичке, али и верске.

О Божићу се није превише говорило, ни у штампи, ни на телевизији. Духовни обичаји и ритуали брижно су под паском тајне полиције задржавани искључиво унутар зидина храмова и цркава. Народна милиција је ревносно кажњавала возаче који су на бранике предњих хауба својих аутомобила качили гранчице бадњака. Међутим, упркос свему, ригидни и чврсти идеолошки курс државе – која је после Броза попут брода на немирном мору почела све више да лелуја и накривљује се – попуштао је и слабио. Те 1985. умро је чувени амерички редитељ и глумац Орсон Велс. Председник САД Реган и творац руске перестројке Горбачов – први пут су се састали. Свечаном литургијом у бетонском скелету Храма Светог Саве, коју је служио патријарах Герман, званично је обелодањен наставак градње једног од највећих православних храмова у свету. Тог децембра, у снежној идили метохије манастира Љубостиња, у малом селу Богдање – с пријатељима и рођацима, с камерманом Батом Груловићем и тонцем Лалом Драгашом, снимио сам једносатни документарно-играни филм „Божић у Шумадији”.

Баш као и тада – ни данас не мислим да сам био посебно храбар. Опчињен бајковитошћу и лепотом божићних обичаја на селу, чији сам протагониста и учесник био откад сам научио да кажем како ми је име – желео сам да испричам једну топлу и једноставну причу. О бројној и сложној сеоској породици која у миру и љубави, уз жар бадњака и мирис тамјана, уз скромност и смерност Бадње вечери, уз молитву за здраву чељад и стоку, за берићет и добар род на њиви – прославља Божић. Тихо и без много халабуке снимали смо у најзабитијим кућама тик уз планину – са натуршчицима, са сељацима, са људима који су видели сочиво фото-камере само када су их сликали за личну карту. Падало ми је на памет да је могуће да нам на снимање бане патрола милиције, да нас растера и заплени снимљене касете, да нас одведе у ’апс… Да би тако нешто предупредили – за сваки случај смо код сеоске продавнице, онако успут, оставили абер да смо тобоже дошли у то село да снимамо неку емисију о пољопривреди, нешто налик „Знању-имању”.

Баш као што смо снимали, у једном даху смо монтирали и обрадили филм који се пред сам Божић 1986. појавио на видео-касетама. И постао хит с тиражом од више од 100.000 примерака. Било је то време снажне експанзије видеа, када су се видео-рикордери делили на рате преко синдиката. Више од великог пословног успеха пријала ми је спознаја да смо учинили нешто важно и корисно за народ којем припадамо. За његову веру, традицију, за начин живљења и историјско трајање кроз векове. Међутим, пут нити је био лак, нити посут ружама.

Мом узбуђењу није било краја када смо неколико дана пред Божић направили ТВ спот, предали га маркетингу ТВ Београд и уредно авансно уплатили емитовање у ЕПП блоку пред други Дневник. Нацртали смо се испред телевизора, само што нисмо ушли у екран и – чекали да видимо наш спот са бадњаком и чесницом. Нажалост, очекивања су нам била изневерена – наше рекламе није било. Те ноћи нисам спавао. Са циглом у стомаку сутрадан сам се обрео у згради телевизије. После два сата инсистирања да ме неко прими, гневно сам поставио питање директору ТВ Београд Ненаду Ристићу: „Зашто није емитован ТВ спот за филм ’Божић у Шумадији’?” И данас памтим сваку реч угледног новинара који се као одговорно лице у телевизији нашао у небраном грожђу. „Побогу, Радоше, што ми бре човече правите проблеме, шта вучете те бадњаке по екрану, како мислиш да то пустим?”

Био сам млад и експлозиван, али сам се обуздао. Успео сам да му кажем да није у праву, да су то наши прелепи обичаји и да ми немамо разлога да се стидимо ни сопствене вере, нити сопственог народа. Пенушио сам, бунио се, протестовао... И гле чуда, те вечери наш спот је премијерно емитован – бадњак се први пут појавио у ударном вечерњем термину на екрану националне телевизије. Скоро деценију касније, кад сам са својим филмом „Трећа срећа” био гост на фестивалу у Бугарској – док сам шетао вртом наше амбасаде с мојим земљаком, тадашњим амбасадором и имењаком Радошем Смиљковићем, сазнао сам шта се у тим турбулентним временима дешавало са мојим спотом и филмом о божићним обичајима. На захтев РТВ Бeoград заседала је Идеолошка комисија ЦК Србије. У годинама после тога – сви телевизијски емитери су се утркивали ко ће пре емитовати филм „Божић у Шумадији”. Чак и Радио-телевизија Србије. Колико се сећам, емитовала га је најмање пет пута. Једној победи дао сам свој мали допринос.

Глумац, редитељ, сценариста