Ратни дневник Миће Поповића

Једна до најбољих латиноамеричких књига свих времена или „хиспаноамерички Уликс”– роман „Три тужна тигра” Гиљерма Кабрере Инфантеа (1929–2005), кубанског књижевника, новинара, лингвисте преводиоца, филмског сценаристе и критичара, из 1967. године, први пут се појављује на српском језику у преводу са кубанског Бранка Анђића и Љиљане Поповић Анђић.

Гиљермо Кабрера Инфанте рођен је у породици комунистичких активиста, а после победе револуције заузимао је важне положаје у културном животу Кубе. Био је директор Народног савета за културу, управник Института за филм, заменик директора дневног листа „Револуција”. За његов књижевни развој важан је период када је у овом листу уређивао додатак за културу, када је написао књигу приповедака „Како у миру тако и у рату”, и када је заправо идејно почео да се одваја од Кастровог режима. Упркос томе, 1962. године ипак је добио положај аташеа за културу у кубанској амбасади у Бриселу, где је боравио три године. Када се 1965. године вратио на Кубу због мајчине сахране, контраобавештајна служба ухапсила га је као идеолошки сумњивог. Из затвора је пуштен после четири месеца, а затим је заувек напустио Кубу са породицом, кратко је живео у Барселони и Мадриду, да би се коначно настанио у Лондону, где је остао до краја живота. Оно што је написао о том искуству објављено је после његове смрти под насловом „Мапа коју је нацртао један шпијун”. Године 1964, за рукопис „Поглед на свитање у тропима” Гиљермо Кабрера Инфанте добио је тадашње најугледније књижевно признање шпанског говорног подручја за роман године, које је додељивала издавачка кућа „Сеиш Барал”. Три године касније у Шпанији је објављена прерађена верзија овог романа, али са насловом „Три тужна тигра”. Овај роман је 1979. године добио и престижну Сервантесову награду.

Кабрера се никада више није вратио на Кубу, а Владислав Бајац, главни уредник „Геопоетике”, истиче управо то да је овај роман омаж лепоти његове домовине и матерњег језика, кубанским дијалектима, због чега је и речено да је књига преведена са кубанског.

– Инфанте је био познавалац популарне културе и филма, дружио се са Битлсима, поигравао се језиком, и уопште, показао да и озбиљне ствари треба да буду предмет шале. Роман „Три тужна тигра” садржи више од 700 фуснота, а безброј је начина на који може да буде тумачен, а у своје време представљао је и својеврсну романескну револуцију – рекао је Бајац.

Због тога су преводиоци уместо предговора дали „упутство” за читање ове књиге – колажа, коју још упоређују и са Петронијевим „Сатириконом” и „Тристрамом Шендијем”, где је основно да се језик и у преводу схвати као флуид који тече између писца и читаоца, без речника, уобичајених представа о грешкама, и слично.

„Геопоетика” је 70 година после настанка премијерно објавила ратни дневник из затвора, заједно са причом „Свети Антун”, Миодрага Миће Поповића, у едицији „Ретро премијере”.

– Човек се налази у затвору и сећа се управо завршеног рата. У паузама саслушања и затворских послова, он води дневник. Био је војник и учествовао је у борбама. Да ли се борио на губитничкој страни? Не, он је ратовао на страни победника. Који је његов преступ? На ово питање затвореник не може тачно да одговори. Као ни на оно да ли му следује казна или ће можда бити помилован..., уводна је реч ауторовог сина Јована Поповића у књизи „Свети Антун, Ратни дневник из затвора”. Књига је обогаћена и цртежима Миодрага Миће Поповића, насталим у исто време када и рукопис. Поред књижевне вредности, ово дело има и историографски значај за период краја Другог светског рата и првих година после рата.

„Синоћ сам покушао да цртам. На крају, у очајању, побацах папире у ватру (у каљеву пећ, коју другови, српски сељаци, врло духовито зову „споменик”). Нису ти моји синоћни покушаји били оно што ја зовем цртеж, и што ми се, кад сам између атељеа и породице, тако често, и често тако гласно одазива. Уметност је за мене, на неки начин, као кафа за Турчина. Никад без ње не остати! Ако нема праве, узимати макар и сурогате. Мени је писање сурогат за цртање и сликање. И... нисам никога увредио. Књижевност је такође сурогат за уметност. Не Цицо, не сабирам ја бабе и жабе, него, нека се скупе сви писци од Езопа до Хакслија (и Достојевског), па не могу наћи речи за оно што говоре Рембрантови `Вереници`”, одломак је из дневника Миће Поповића.

Међу новим издањима „Геопоетике” налази се и студија Зорице Ђерговић-Јоксимовић „Певања Вука и Вране”, истраживање утицаја који је поезија Васка Попе извршила на једну фазу стваралаштва енглеског песника Теда Хјуза, указујући на заједничке особине два песника, чија су дела, поред осталог, била инспирисана митологијом и антропологијом.